Три књиге о три рата

Прокупље – Својеврсне споменике учесницима три рата на почетку прошлог века подигли су својим књигама Мирко Добричанин и мр Радоје Костић.

Војни историчар Мирко Добричанин објавио је монографију о „Гвозденом пуку” у издању Друштва историчара Србије, „Социјалне мисли” и „Интерпреса”. На преко 500 страница дат је преглед ратног пута пука, од његове мобилизације 1912. године, преко учешћа у Првом и Другом балканском рату, до битака на Дрини, Церу и Колубари, на Солунском фронту и за ослобађање градова – све до Кикинде у Првом светском рату, па до преузимања улоге Краљевске гарде. Књига садржи низ оригиналних фотографија и докумената, од којих се многи први пут појављују. Ово је, може се слободно рећи, прави писани еп о јуначкој борби Топличана, Јабланичaна и Заплањаца, који су чинили овај пук. Дате су и драматичне слике битака које су одлучивале судбину земље, јунаштво појединаца од редова до команданата, међу којима и две јунакиње: Српкиња Милунка Савић и Енглескиња Флора Сандес. Посебно је описана погибија команданта пука Миливоја Стојановића, који је, иако тешко болестан, командовао „Јуриш! За мном!” и међу првима пао у Колубарској бици, али је пук освојио важну коту и обезбедио победу српске војске. Њему и његовим борцима је Бинички посветио „Мрш на Дрину”.

Мр Радоје Костић, у књизи „Бесмртници Гвозденог пука”, у издању Народног музеја Топлице, дао је списак, погинулих и носилаца највиших одликовања – „Карађорђеве звезде” и „Медаље Обилића”. На основу дугог и мукотрпног истраживања, Костић је успео, како каже, да сакупи податке за око 80 одсто учесника ратова 1912–1918. године. Дато је, по имену и презимену, ко је где, када и како погинуо. Кад се све сабере, долази се до невероватних података: у Кумановској бици у току два дана погинуло је 80, у борбама за Прилеп 160, а за Битољ чак 245 бораца, а у кратком Другом балканском рату пало их је 228. У Првом светском рату, само у току 1915. године живот је положило 520 Топличана, а аутор је успео да нађе податке за 350. Овде су и имена сахрањених у „Плавој гробници”, на Зејтинлику, у Алжиру, Тунису...

– Србија, на жалост, ни после једног века, није успела да попише своје жртве у ослободилачким ратовима, у којима је дала чак 28 одсто свог становништва и после којих је остало 6.675 сирочића, а чак 2.446 без оба родитеља, каже за „Политику” мр Радоје Костић.

Други део књиге садржи попис носилаца највиших одликовања – „Карађорђеве звезде” и „Медаље Обилића”. Од 243 добитника њих 36 је највише одликовање добило два пута, а од 540 одликованих златном медаљом „Обилића” 35 је добило два, а четири и три пута.

Друга Костићева књига под насловом „Нишки официри пали у ратовима 1912–1918” у издању Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, даје исцрпне биографије за 113 официра који су свој живот положили за коначно ослобођење од Турака и у великим биткама Првог светског рата. Најмлађи међу њима, са само 22 године, био је Душан Цветковић, старији брат каснијег председника владе Драгише, а најстарији мајор Ђорђе Д. Ђорђевић који је имао 57 година. Готово сваки од њих имао је истовремено и славни и трагични животни пут. Нишлије су дале и прве пале јунаке у ваздухопловству – пилота Љубишу Павловића, у артиљерији пуковника Ивана Пејовића, у санитету Божидара Занфта, у свештенству Луку Марјановића, а, свакако најпопуларнијег у пешадији Милутина Митића... Свака од ових биографија дата је са војничке и историјске улоге, али сагледана и са оне људске стране. Отуда ће ова књига сигурно наћи много читалаца.