Пула – Највеће признање 57. Пулског фестивала – „Велика златна арена” за најбољи филм, према једногласној одлуци жирија којим је председавао хрватски редитељ Богдан Жижић, отишла је у руке Игору Ноли, продуценту филма „Нека остане међу нама” Рајка Грлића, јер је ово дело „најуспешније осликало кризу брачних односа који су доминирали програмом овогодишњег фестивала”.

Грлићев филм је у Пули доживео апсолутни тријумф. Припало му је чак седам „Златних арена”, али и награда жирија Федеоре (Федерација критичара земаља Европе и Медитерана), у чијем су раду учествовали Роналд Берган, Ева Заоралова и потписница ових редова. Ветеран Рајко Грлић освојио је награду за најбољу режију (и 30.000 куна које „Хипо банка” додељује редитељу најбољег филма), уз образложење да је „показао искуство и високу професионалност свог редитељског умећа”.  Ксенији Маринковић припала је „Арена” за најбољу споредну женску улогу јер је „децентним приступом постигла изузетну изражајност лика Марте”, док је  директору фотографије Слободану Трнинићу припала „Златна арена” за камеру, уз образложење да је својим сниматељским радом, који се одликује модерним приступом филмској слици, изузетно обогатио овај Грлићев филм. За усклађени рад композитора, награда за најбољу музику припала је Алфију Кабиљу и Алану Бјелинском, за сценографију у филму „Нека остане међу нама” награђен је Иво Хушњак, док је Срђану Курпјелу припала посебна „Златна арена” за тон.

 Уз редитељског ветерана Грлића, изврсно су прошла и два дебитанта чији су филмови знатно обележили овогодишње фестивалско издање. Футуристичком филму  „The Show Must Go On” Невија Марасовића и црној комедији „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, припале су по четири фестивалске награде. Осим „Вјесникове брезе” за најбољи дебитантски филм, посебне „Златне арене” за специјалне ефекте (Томислав Вујиновић и Александар Фарагуни), Марасовићу је припала и „Златна арена” за најбољи сценарио, али и награда Удружења хрватских филмских критичара. Невију Марасовићу честитке стижу и за то што је на веома даровити начин од студентске вежбе реализовао занимљив и друштрвено релевантан филм, као и зато што је кроз глобално прихватљиву причу, ироничним приступом, критиковао савремену медијску манипулацију као начин живота и размишљања.

 За улогу Јоје у филму Данила Шербеџије и за „самозатајну глуму с којом је постигао квалитетан баланс носиоцу главне улоге”, наш глумац Богдан Диклић освојио је „Златну арену” за најбољу споредну улогу. Његовом колеги и главном глумцу у „У седамдесет и два дана” (уједно и ауторовом оцу) Радету Шербеџији, уручена је „Златна арена” за најбољу улогу у филму који је доминатно освојио и награду публике – „Златна врата Пуле”, али и награду за најбољу маску (Сњежана Горуп).

 Незапажено није прошао ни преамбициозни дебитантски филм „Шума сумарум” Игора Горана Витеза којем су припале награде за најбољу костимографију (Зорана Меић, такође дебитант) и најбољу монтажу (Мате Илијић).

Ове године мањински копродукциони филмови у Пули имали су готово равноправан третман приликом додељивања награда. Тако је за најбољу режију награђена Јасмила Жбанић за босанско-хрватски филм „На путу”, док је за улогу у овом филму награђена и Зринка Цвитишић. „Златну арену” за главну мушку улогу у селекцији мањинских копродукција, освојио је малени Тони Грга, за изванредну улогу Алена у филму „Остављени” Алена Бакрача, јер је показао изузетну непосредност и уверљивост глуме. Бакрачев филм је освојио и награду критичара Федеоре за најбољу копродукцију (специјално признање Федеоре добиле су свих пет редитељки у омнибусу „Неке друге приче”).

Иначе и у филму „Остављени”, баш као и у филмовима „Нека остане међу нама” Рајка Грлића и „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, запажено је и копродуцентско учешће Србије. Уосталом, и овогодишње издање Пулског фестивала на најбољи начин је показало да су копродукције садашњост и будућност филмског стваралаштва у региону.

Овогодишњи Пулски фестивал, упркос рецесији, показао је организациони корак напред, добро осмишљене програмске целине и спремност да се иде још даље и још боље.

У овој продукцијској години хрватском кинематографијом доминирају дебитанти, сценаристичка база је и даље на завидном нивоу, док су хрватски редитељи показали и склоност ка експерименту и помацима у естетици.

За праву атмосферу и филмску грозницу на 57. Пулском фестивалу најзаслужнији су гледаоци, који су својим масовним присуством, поново учинили пулску Арену најатрактивнијим и најлепшим гледалиштем под отвореним небом, пред којим је част поклонити се.