Доситеј Обрадовић, Јован Стерија Поповић, Бранко Радичевић, Иво Андрић, Милош Црњански, Стеван Сремац, Борислав Пекић, Борислав Михаиловић Михиз, Сава Шумановић... Ово је део списка сценских јунака које је током каријере остварио глумац Тихомир Станић. Лик краља Александра Обреновића, каже , за њега је посебно значајна улога. Великом низу својих ликова Станић ће ускоро додати и лик Лењина. Управо ову улогу поверила му је редитељка Љиљана Тодоровић која у Атељеу 212 поставља комад „Травестије” Тома Стопарда. Премијера је 19. марта на Великој сцени.

– Иако су различите личности у питање, драго ми је што сам успевао малим досеткама и интервенцијама у сопственом изгледу да личим или подсећам на већину тих ликова. Сада, ево, креирам у својој машти Лењина кога ћу тумачити у неколико варијанти. Лењин се појављује као сећање главног јунака и јунакиње, али и других ликова, тако да ме свако од њих другачије доживљава. „Травестије”, заправо, представљају сећање малог човека који је у једном часу могао да спречи револуцију, самим тим и да утиче на историју света, уметности, књижевности. Стопардов комад, дакле, пружа велике могућности за игру и размишљање: колико од малих ствари зависи ток велике и сурове историје – објашњава наш саговорник.

Уметничка радозналост одвела је Тихомира Станића последњих година и у продуцентске послове. Са кућом „Балкан филм” из Републике Српске завршава филм Дејана Зечевића „Непријатељ”, у сарадњи са „Биберче продукцијом” из Београда. У међувремену, Станић у Београду оснива продуцентску кућу „Дрина филм”.

(фото Т. Јањић)

– На конкурсу Филмског центра Србије прошао је сценарио Бобана Скерлића који је урадио по роману Владимира Кецмановића „Топ је био врео”. Имамо још неколико сценарија и пројекте које желимо да радимо. Један од њих је филм „Фалсификатор” Горана Марковића. Волео бих и да завршимо филм о Јасеновцу пратећи лик Дијане Будисављевић, жене која је спасила 12.000 деце из тог логора. Требало би да га режира Ђорђе Кадијевић. Паралелно радимо серију „Знакови поред пута”, по делу Иве Андрића од 30 епизода, каже Станић и додаје:

– Раније ме филм није занимао јер позиција глумца у њему није била нешто што ме је испуњавало. Било ми је, чак, досадно то чекање на кадар. Ова комбинација глумац-продуцент је моја мера.

Понекад се питам, открива Станић, зашто ми је све ово требало, једноставно, неки наоко безначајан догађај или одлука гурне човека на други пут.

Тихомир Станић се, ипак, нада да ће завршити своју професионалну каријеру као глумац.

– Продукција ми помаже да не одустанем од глуме, јер, ако бих се препустио само законитостима своје професије и прихватао или одбијао понуде, бојим се да бих јако мало радио. Много тога би ме било стид да радим. Овако сам нашао неки баланс – тврди Станић.

На питање о финансијској страни његове продуцентске авантуре, добили смо кратак одговор:

– Постоје људи који у свему остваре финансијску корист, исто тако и они који на извору остану жедни. То је више питање личних способности. Живимо сурово време. И у бољим временима, и богатим земљама је тешко бавити се уметношћу.

Када уради филм о Јасеновцу, Станић ће, како нам је рекао, највероватније завршити своју продуцентску причу. И вратити се благодети која се зове: живот глумца у позоришту.

– Привилегија је бити само глумац. То је, можда, најлепша професија. У њој су се, ипак, увек добро осећали људи који су имали таленат. Може бити пакао и мучење, када амбиције нису у складу са талентом. Имао сам периоде када нисам играо, иако не изгледа тако. Дешавало се да ми редитељи по годину, две не понуде ништа да играм. Па сам намерно давао изјаве у медијима да напуштам позориште, не би ли се неко сетио да ме позове да играм. Месецима сам исто тако играо своје „Детињарије” без иједне продате карте, али нисам отказао ниједну представу. После годину дана дочекао сам да од 355 места имам продатих 500 улазница. Ко има суштинску потребу да игра, тај и игра.