У разговору сам као проводник

Када гледамо интервјуе Неде Валчић-Лазовић са највећим писцима и филозофима данашњице, уреднице и новинарке РТС-а, разговоре које је најчешће водила на перфектном француском језику, заиста схватамо да је истина дијалошке природе, да човек само у комуникацији са осетљивим сагорником може да дође до значајних, животних, сазнања. „Најчешће смо закључани у језику – увек исти тон и исте реченице, људи који не умеју или неће да чују, речи без тежине... Са колико особа можете истински да разговарате?”, каже Неда Валчић-Лазовић у предговору своје књиге изабраних разговора „Све што (не) кажем погрешно је”, у издању „Службеног гласника”. Сада и читамо њене емисије у којима су гостовали Слободан Селенић, Патрик Бесон, Петер Хандке, Амели Нотомб, Милорад Павић, Орхан Памук, Марио Варгас Љоса, Жан Бодријар, Мишел Онфре, Фредерик Бегбеде, Душан Ковачевић и други.

Серија Ваших ауторских емисија започела је разговором са великим Бродским, а кажете и да је то био почетак Ваших преображаја кроз интервјуе. Шта све осећате док разговарате са писцима светског гласа, са аутентичним звездама, и на који начин Вас је то променило?

На првом месту, осећам како интелектуална авитаминоза свакодневног живота нестаје. Срећна што, у свом зрелом добу, налазим учитеље… Реченица Петера Хандкеа да је „уметност пуна крикова, као напуштено дете” и да је „смисао књижевности управо да осети то дете напуштено у свету” обележила је многа моја каснија читања. Мисао Марија Варгаса Љосе који, пишући о одрастању својих јунака у диктатури, заправо пише о људима који сматрају да постићи успех у мутним временима значи изневерити себе, те стога бирају „тешко битисање у осредњости”, изоштрила је мој критички поглед на данашње друштво... Чини ми се као да сам са „мојим” писцима одрастала у одраслим годинама...

Избор интервјуа који сада имамо пред собом сачињен је по посебном кључу?

Тај кључ је у исто време и промишљен и личан: личан јер су се ту нашли моји први саговорници – Петер Хандке и Патрик Бесон, затим, моји, у тренутку писања, последњи саговорници – Мишел Онфре и Жан-Мари Ле Клезио, моји нобеловци - осим Ле Клезиоа, Орхан Памук и Марио Варгас Љоса… Посебно сам била осетљива према ауторима којих више нема – према Слободану Селенићу, Милораду Павићу, Жану Бодријару, Хорхеу Семпруну, Алену Роб-Гријеу… У рационалном кључу, водила сам рачуна да се поред тежих или више теоријских интервјуа, као што је, на пример, разговор са планетарно познатим филозофом Жаном Бодријаром, нађу необавезне, личне исповести књижевних звезда као што су Фредерик Бегбеде или Амели Нотомб. Свиђа ми се да поред „тежих”, писцу поставим и нека сасвим обична питања типа „шта о себи мисли кад се погледа у огледало” и сл. Волим промене ритма, различитост, то носи лепоту…

Каква је сразмера дуге припреме и истинског надахнућа у овим разговорима, својеврсним сеансама?

Припреме су увек дуге и не бих могла без њих, али у пракси не значе претерано. Искористим можда тридесет или четрдесет припремљених питања. Сваки разговор има неку своју унутрашњу логику и у одређеном тренутку крене својим путем. Ја сам онда ту да не дозволим да мој саговорник „скрене с пута”.

До кога је било најтеже доћи, на чији сте интервју најдуже чекали?

Чини ми се да сам на све интервјуе чекала дуго. Ипак, можда, најдуже на разговор са Жан-Мари Ле Клезиоом, француским писцем који живи на релацији Нови Мексико–Јужна Кореја–Маурицијус,и који не даје интервјуе. Имала сам срећу да прихвати разговор и то само пар месеци пошто је добио Нобелову награду – била је то заиста немогућа мисија.

Како сте се осетили када Вас је Ле Клезио назвао раном зором у хотел и када Вас је довезао до своје скривене куће?

Никада нисам устала тако лако! Скочила сам из кревета кад сам чула тај смирени дубоки глас који ми предлаже да, уместо у мом хотелу, снимамо у његовој кући – што је од почетка била моја жеља! Сачекао нас је испред једне напуштене цркве из 16. века, а онда, ћутећи, возио неким чудним уским путевима, све до своје куће на литици, у коју ниједна ТВ екипа није крочила. У тој усамљеној кући на обали Атлантика, у једном нестварном амбијенту, направила сам један од мени најдражих разговора.

Да ли сте се некада осетили као психоаналитичар, посебно са оним личностима које су затворене?

Психоанализу препуштам психоаналитичарима... Ипак, имала сам утисак, посебно кад је реч о писцима који ретко и нерадо дају интервјуе, да сам нека врста „проводника”… Чини ми се да су се поједини писци, потпуно заборавивши на камере, на известан начин обраћали себи или објашњавали неке ствари себи, а ја сам била врста „проводника” да то лакше учине...

Ко Вам је од саговорника био посебно близак, а ко одбојан? Хандке је у почетку одбијао да прича, да ли Вас такве ситуације, које су познате сваком новинару, некада поколебају?

Сви су ми блиски, јер, кад седнем преко пута њих, они постају„моји ликови”, чак и онда кад хоће да буду одбојни, као што је то покушао Ален Роб-Грије. А „застрашивање”иодбијање Петера Хандкеа скривало је једну невероватну осетљивост… Иначе, одбијање понекад делује на мене као црвена марама. Ништа вредно у животу не добија се на лак начин. Сматрам да, ако нешто истински желите, то и остварите. Питање је само колико желите.

Да ли се некада догодило да нисте успели да дођете до неког писца ког сте посебно желели да интервјуишете? Да ли бисте нам открили ко ће бити неки од следећих саговорника?

Франсоаз Саган ме је одбила зато што сам са српске телевизије, Маркес ми никад није одговорио. А имена будућих саговорника никад не откривам –кад ми поставе то питање, напрасно постајем сујеверна...

Шта мислите о српском новинарству данас?

Уз оно дужно „част изузецима”, мислим да пати од исте бољке као и наше друштво данас: од недостатка интелектуалног поштења!

Марина Вулићевић