Мада своја дела углавном излаже на отвореном простору, у градовима где својим цртежима прави урбане интервенције, француски уметник Ернест Пињон-Ернест представио је у Београду своје радове у галерији „Хаос”, на изложби која ће трајати до 17. јула. То је, каже, урадио на наговор свог пријатеља Владимира Величковића, познатог српског уметника који живи и ради у Паризу, који му је и помагао око поставке у „Хаосу”.

Ернест Пињон-Ернест је ангажовани уметник који проучава уметност, поезију, људе и недаће данашњег света. Проучава живот града, као и животе познатих песника, писаца, сликара, па све то меша у својим интервенцијама које је правио у многим градовима, од Париза и Напуља до градова у Африци, желећи да укаже на беду, сиромаштво, миграције, расизам…

Рођен је у Ници 1942. године као Ернест Пињон, али је свом презимену додао име, будући да постоји уметник по имену Едуар Пињон, па да исти иницијали не би правили забуну. Студирао је архитектуру и, као што сам каже, радио као архитекта само да би зарађивао за живот, а своје уметничке радове излаже од најраније младости, док се многа његова дела налазе у бројним међународним музејима.

– Мој рад се састоји у томе да узимам неке делове стварности и да у њих убацим оно што је измишљено, а то је мој цртеж, који ће на неки начин то место претворити у нешто друго – каже уметник, док разговарамо у галерији „Хаос”. – Моја уметничка палета је улица коју обухватам у свим њеним потенцијалима. Обично радим на месту где се нешто дешава. Радио сам неколико година у Напуљу. Направио сам истраживање и неку врсту дијалога са Каравађом, са италијанским сликарством. Узимам у обзир ликовне елементе тог места и онда радим или као сликар или као вајар. Размишљам о простору, о светлу, о материји зидова, о бојама, а уједно и о прошлости тог места, ономе што је дубоко скривено. Затим од свих тих ствари, од оног што се види и још више од оног што се не види, градим слике и поново их постављам у тај простор. Оне као да су рођене из тих места и ја их поново у та места смештам, а оне их естетски и ликовно претварају у ликовна места, и на неки начин их мењају.

Зашто сте изабрали песнике, писце, сликаре да кроз њихове личности указујете на проблеме данашњег света?

Зато што су то људи који обогаћују живот, који доносе нешто ново. Мој рад на њима је увек нека врста и преиспитивања. Покушавам да обухватим све оно што су они допринели и тиме обогатили живот. И кад ме неко пита зашто се бавим уметношћу, ја кажем зато што живот сам по себи није довољан. Зато што уметност омогућава да живот буде интензивнији, као и сви ти песници са њиховим делом. Више радим на песницима него на сликарима. Бирам оне који имају врло снажна дела, у чијем се и делу и животу преплиће историја и судбина њихове земље, као што је рецимо Пазолини за Италију или Пабло Неруда за Чиле. Или као што је то за Палестину дивни и велики песник Махмуд Дарвиш, на коме управо сад радим. Ја њих посматрам као велике паганске иконе.

Обично радим на месту где се нешто дешава

Некад је Париз био центар уметности. Како бисте сада описали актуелну уметничку сцену у Француској?

Живимо у друштву чије су вредности у потпуној контрадикцији са уметничким вредностима и у времену које је непрестана претња за уметност. Овај друштвени, политички и економски систем потпуно је у супротности са уметношћу и негира вредности и уметности, и људскости, и културе. Увек говорим да је друштво у којем живимо вечита претња за уметност, а са овом кризом и рестрикцијама и за културу. Тренутно има пуно позоришта и културних центара који осећају кризу. Култура је при том под претњом не само економске кризе већ и вулгаризовања. Вулгаризује се у медијима, на телевизији.

С обзиром на то да сте истакнути у такозваној уличној уметности, какво је ваше место на уметничкој сцени у Француској?

Ја сам маргинални уметник. Заправо, моје место је контрадикторно. Професионално сам доста познат, има критика о мом раду, али сам у раскораку са институцијама. Институције ме не воле, јер је мој рад на неки начин усмерен против њих. Ја их много критикујем зато што културне институције у Француској имају много више средстава него у другим земљама, што би наравно требало да буде велика срећа за Француску, али их на жалост погрешно усмеравају. Постоји једна доста зацртана линија на међународном плану и култура у Француској покушава да је следи и на неки начин прати шаблоне међународне културе.

---------------------------------------------

Шокиран сликом срушених зграда

Први пут сте у Београду, какви су ваши утисци?

Величковић је мој велики и блиски пријатељ и он ми је често говорио о вашој земљи, а сада сам се уверио да је град леп. Међутим, јако сам изненађен и шокиран оним остацима бомбардовања. С обзиром на то да сам неколико месеци боравио у Палестини, изузетно ме је дирнула ова слика срушених београдских зграда. Палестински песник Махмуд Дарвиш је написао једну лепу песму која се зове „Убијена кућа” и ту говори о порушеној кући као о особи која је убијена. Овде сам осетио оно исто што сам осетио и тамо недавно када сам видео њихове срушене куће.

Гордана Поповић