Цича зима у Њујорку, значајни амерички писац Дон де Лило долази на интервју са тамним наочарима и бејзбол капом, обавијен кабастом одећом, безвољно осматра столицу, затим седа, и очекује питање од новинара (а познато је да новинаре не воли).

Затим од саговорника чује: „Да ли Ви у својим делима покушавате да пронађете одговор на питање како поразити смрт?”

Де Лило застаје, скида наочаре, свлачи капут, и одговара саговорнику: „У, па, морао бих да размислим, ово је стварно дубоко питање”. Већ је очаран. Његов саговорник је срдачни и интелигентни Шпанац Едвардо Лаго, и сам књижевник, овенчан једном од најважнијих шпанских књижевних награда „Надал” за 2006. годину, за свој први роман „Зови ме Бруклин”. Лаго је ових дана гост Београда и свог издавача Графичког атељеа „Дерета”, који је поред поменуте књиге објавио и његов други роман „Крадљивац мапа”, у преводу Сандре Нешовић.

Оно што објашњава разговор са Де Лилом, јесте податак да је Лаго у књижевном новинарству постао познат и по интервјуима са угледним писцима попут Филипа Рота, Чеслава Милоша, Салмана Руждија, Брета Истона Елиса, Нормана Мајлера, Пола Остера.

Лаго лако и опуштено говори о себи, о томе да је највећи део живота провео у Мадриду, све док се 1987. године није преселио у Њујорк. У овом великом граду, који је за многе свет у малом, Лаго предаје на колеџу „Сара Лоренс”, директор је Института „Сервантес”, пише кратке приче за неке од најзначајнијих књижевних часописа у Европи и Америци, а 2001. године добио је награду „Бартоломи Марч” за књижевну критику, за студију о преводу на шпански језик „Улиса” Џејмса Џојса.

Едвардо Лаго верује да од маште и воље у великој мери зависи квалитет живота, а као писац тежи да у читаоцу пробуди својеврсну побуну против колотечине. Каже да за њега ниједна прича никада није завршена, а пише од своје осме године. Његов роман „Зови ме Бруклин” говори о новинару „Њујорк поста”, који на вест о смрти свог пријатеља одлази у један мотел у Бруклину, где проналази његов недовршени роман. Према жељи аутора, ова књига требало би да стигне до једне читатељке, којој тек треба ући у траг. „Крадљивац мапа” је подсетник о томе како се причају приче, а у овом роману читају их људи широм света, на Интернету, крећући се у свету арапских, келтских и јеврејских митова.

– Када сам у својим тридесетим годинама одлучио да живим у Њујорку, најпре због осећања блискости и лепоте различитости коју је у мени изазвао, променио се и мој начин поимања света и књижевности. Почео сам да пишем интензивније и увек сам уз себе имао свеску, коју сам назвао „Бруклин”. Сада, на пример, имам свеску „Балкан”. Тако записујем све утиске, од којих затим настају приче. Пријатељи писци и мој издавач Антонија Кериган, после шест година од настанка романа „Зови ме Бруклин”, наговорили су ме да га објавим. Нисам ни слутио да ће постићи тако велики успех, и био сам у шоку када сам добио награду „Надал”. Убрзо сам осетио и одговорност, дар и казну, као и страх, које доноси улога писца. Док сам се у „Бруклину” бавио безвременошћу прозног стварања, у другом роману „Крадљивац мапа” више сам говорио о укрштању различитих културних традиција у нашем времену, и на Интернету, каже Едвардо Лаго, додајући и то да не мисли да је Интернет променио традиционално схватање књижевности, која у ствари само мења облике.

За Едварда Лага причање прича је исконска потреба човека, који хоће да схвати суштину љубави, живота и смрти. У својим књигама путује кроз простор и време, али увек подстрек налази у неком конкретном догађају. Приповеда да је у Индији срео човека чије речи није разумео, али му је он, самом својом појавом, послужио за поглавље Абсалам у „Крадљивцу мапа”. Међутим, Лаго сматра да је управо на писцима и песницима највећи задатак објашњења питања која одувек муче човека.

– Сервантес и Џојс велики су писци које нико није успео да надмаши. Први, због обиља незаустављиве маште, а други због бесконачне склоности ка експерименту. Због тога су превазишли национално, и постали универзални – подсећа Лаго, уз напомену да великима сматра и Достојевског, Киплинга, Џозефа Конрада.

Имајући срећу да разговара са некима од најважнијих књижевника нашег времена, и да се са њима „препозна”, Лаго описује чудну датост инспирације. Каже да је занимљив сусрет био и са Џоном Ашберијем, који не зна ни зашто, ни о чему пише. Само седећи у неком кафеу хвата звуке у пролазу, и ствара у витменовском стилу, песме које нису ни настале због разумевања.

– Чеслав Милош такође није знао због чега пише. Говорио је: „Само ми је дато, а од кога, не знам, радије га не именујем”. Филип Рот књижевно стваралаштво доживљава као силазак у рудник, као мучни рад, уз још болнији излазак – каже Едвардо Лаго. Ипак, његово дружење са Де Лилом попримило је чудне призвуке. У току једног разговора велики писац је устао и затражио да га извини, уз молбу: „Остало ми је још мало година живота, и морам да их употребим на писање”.

Марина Вулићевић