Култура

Увек свирам без машне

Многи класични музичари плаше се да разбију зид између публике и уметника. Ја носим патике, понекад шортс – каже један од најталентованијих европских виолиниста

Не­ма­ња Ра­ду­ло­ви­ћ

Специјално за „Политику” из Париза

Београдска публика ће сутра у Културном центру Београда (21.30) имати прилику да слуша виолинисту Немању Радуловића, кога у Француској због његовог ретког талента називају вешцем на виолини. Овај двадесетпетогодишњак, рођен у Нишу, који пре личи на фана група „Токио хотел” или „Металика” него на класичног музичара, представиће у Београду нови ЦД са својим гудачким квинтетом „Ђавољи трилер”. Програм је разнолик – Крајслер, Шуберт, Тартини, Чајковски, Витали, Сарасате, Вијенавски. За назив састава инспирисала их је позната соната Ђузепеа Тартинија.

„Тражили смо име за групу и сложили се да то буде „Ђавољи трилер”. Шесторо нас је и овај назив добро одсликава наше различите темпераменте”, каже Немања Радуловић.

Од објављивања ЦД-а у септембру у Паризу одржали су чак три промотивна концерта – пошто је концерт у октобру био распродат, добили су два друга термина у јануару, у престижној сали „Европљанин” која промовише младе таленте.

Немања је навикао на пуне сале. Још као шеснаестогодишњак иза себе је имао око 600 концертних наступа у земљи и свету. Пошто је у Србији проглашен за једног од најталентованијих младих виолиниста, у време док се као музичар формирао у класи Дејана Михаиловића, по преласку у Париз са 14 година наставио је пут посут звезданом прашином. Усавршавао се на париском конзерваторијуму, у класи професора Патриса Фонтанарозе, који је на њега извршио одлучујући утицај. Од тада је освојио бројне међународне награде.

Европска асоцијација уметничких агената га је 2005. године прогласила „међународним открићем године” а већ следеће године је био „звезда у успону”. Наступао је са највећим европским, америчким и азијским оркестрима у славним европским салама.

„Волим да свирам и са оркестрима и са групом, али и да будем сам на сцени. То је потпуно друга врста концентрације. Када сам сам на сцени битно ми је да осетим да је публика присутна али и да је далеко у исто време. Са групом је различити осећај, много се дружимо и ван сцене, па је веома забавно свирати концерте са њима. Када наступам са оркестром то је друга врста доживљаја јер нас је много. За мене је сваки уметник у оркестру посебна личност и трудим се да му посветим пажњу, док многи уметници сматрају да је оркестар ту само да их прати. За мене је солиста без оркестра нико и ништа”, каже виолиниста.

Немања је одрастао уз музику. Први солистички наступ имао је са седам година, а убрзо потом је наступао са оркестром. Његова виртуозна извођења и оригинални сценски наступ не престају да привлаче пажњу публике и критике.

Његови идоли нису увек класични музичари, на шта указује и његов изглед, ближи рок култури него уобичајеној представи о виолинисти на чијем репертоару су Менделсон, Милетић, Паганини и Бах.

„Волим јаке уметнике, јаке личности. Они ме инспиришу и на сцени и ван сцене. Многи класични музичари се плаше да разбију зид између публике и уметника. Често чујем од пријатеља да се устежу да дођу на концерт класичне музике, јер немају машну или костим. Ја носим патике, понекад шортс и не свирам сваки пут са лептир-машном, у ствари никад не свирам са лептир-машном. То је стил који волим. Када је атмосфера стегнута свима је непријатно, нико не може да буде опуштен, ни публика ни уметник. Али, начин на који музичари данас наступају се мења”, каже Немања Радуловић, иначе познат по спонтаности и присном односу са публиком.

„На сцену не можемо да изађемо само мислећи на себе, да не погрешимо, да не одсвирамо неку фалш ноту. Уметник мора да изнесе све што осећа у том тренутку, било да је радостан или тужан. Ни публика ни уметник не смеју да буду плашљиви, сви морамо да ризикујемо. У свакодневном раду сам веома озбиљан, покушавам да се сконцентришем на музику, али када сам пред публиком, на сцени, ту више нема размишљања. Све оно о чему сам размишљао нестане у делићу секунде. За мене је то нека врста ослобођења”, каже наш саговорник.

Програм „Ђавољег трилера” је разнолик, од композитора 18. и 19. века до савремених композитора.

„То нам је и била идеја, да направимо састав који ће подсећати на рок групу а свирати искључиво класичну музику. Хтели смо да дочарамо пут кроз време у класичној музици, од барока преко класицизма, романтизма до композитора данашњице.

Поред француских музичара наступа и са музичарима из Србије, у групи „Дабл сенс” или „Дупли смисао”.

– Састајемо се два пута годишње, у Србији или у Француској. У групи су пријатељи, кад сам их бирао знао сам свачији карактер, ко би с ким могао да се дружи и свира. Изводили смо доста Вивалдија и Баха, Менделсона, Чајковског, Шуберта и Хајдна.

Пред београдском публиком појављује се једном годишње и тада су, као и у Француској, сале пуне.

„Волим да осетим енергију која влада у нашем народу. Једва чекам наредни концерт”, каже Немања Радуловић.

Ана Оташевић
објављено: 18/02/2010