Neumesno bi bilo složiti se sa mišljenjem da su deca mali ljudi. Mnogo bi prihvatljivije bilo reći da su ljudi velika deca. „Detinjasto” nije pogrda, nego pohvala. U smislu: još nije postao ciničan, sebičan i bez iluzija... nego da je i pored svega u sebi uspeo da sačuva bar nešto od onoga što detinjstvu daje prave kvalitete.

Na ovaj način su Mina S. Ćurčin (22) i Branislav S. Ognjenović (87), unuka i deka, obrazložili nastanak zajedničke knjige bajki i basni za decu i detinjaste svih uzrasta „Jagorčevina i ostalo” (autorsko izdanje), za koju su dobili nagradu „Politikinog Zabavnika” za najbolje književno delo za decu i mlade u prošloj godini. Mina je apsolvent studija violine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Evgenije Kravceve, a Branislav S. Ognjenović je mašinski inženjer u penziji, koji je radio, između ostalog i na Institutu „Mihajlo Pupin”, i u Višoj mašinskoj školi. Udružili su se pišući originalnu knjigu za mlade, zasenili žiri „Zabavnikove” nagrade i dobili prestižno priznanje. Mina kaže da joj je lakše da se izražava kroz muziku ili pisanje, za njenog deku je pisanje vrsta „ventila” i davanja oduška.

– Iako je među nama 65 godina razlike navikli smo da se družimo, i kao pravi tim odavno smo pronašli zajednički jezik. Družiti se sa detetom znači biti iskren. Detetu ne možete da kažete jedno, a da radite drugo,  onda ga učite dvoličnosti. Mina i ja zapitali smo se zašto se više ne pišu klasične bajke, i zbog toga smo prvo napisali onu koja se zove „Jagorčevina”, a posle nje „Pomalo tužnu bajku”, koja se više odnosi na realnost. Naše basne nude druženje sa mladima, dajemo im predlog za pouku, koju mogu i ne moraju da usvoje. U bajkama i basnama pre svega govorimo o tome da život nije idealan i da nosi nemile događaje i osobe koje se neumesno ponašaju. Međutim, to nisu razlozi zbog kojih mlad čovek treba da pomisli da nema šanse u životu, kaže za „Politiku” Branislav S. Ognjenović. Pri tom podseća na pričicu iz „Jagorčevine” o starcu koji se mučio čitavog života zidajući malterom u kojem je bilo puno kamenčića. To su u stvari bili dijamanti za koje nije ni znao.

– Starac je imao sve šanse za sreću, a nije ih video. Ako ti se čini da nemaš sreće, pitanje je da li je to stvarno tako ili nisi blagovremeno ugledao šansu da bi je iskoristio. Dečak, iz poslednje naše pričice napravio je zmaja koji nije mogao da leti. Naša je pouka deci da ako nešto stvarno žele i ukoliko su spemni da ozbiljno rade na tome, ako veruju, sigurno je i da će uspeti. Tada, iz njihovih ruku poleteće zmaj. Sve su to teme o kojima deca mogu da razmišljaju, i da sazrevaju na taj način, objašnjava Branislav S. Ognjenović.

Knjiga sadrži bajke u kojima mlada travarka Jagorčevina sreće svog kraljevića uprkos tome što zli ljudi u svemu žele da joj naude, pomalo tužnu priču o divnim vilama koje se udaju i na kraju postaju bake u staračkim domovima. Međutim, tu su i basne u kojima naizgled beznačajne vaške drže posmrtni govor ubijenom planinskom orlu, u kojima papagaji, ćurke i guske sude slavuju zbog toga što pesmom uznemirava čoveka, gde vrapci neumesno ističu svoje kvalitete, a kukavice dokazuju svoje plemenito poreklo. Pouke ovih priča korisne su i zbog toga što ukazuju na stare i već zaboravljene mudrosti koje govore o tome da se u sreći nikada ne treba uzvisiti, niti u nesreći poniziti, da treba uvek zadržati pravu meru o stvarima, da treba biti mudriji od svojih neprijatelja i izbegavati lažne prijatelje. „Kad kukavicama deliš pravdu, postaraj se da se posle toga blagovremeno ukloniš na bezbednu udaljenost od domašaja njihovih oštrih kljunova”, jedno je od naravoučenija. Naši sagovornici kažu da su pišući ovakve pouke uvek imali na umu decu koja će ih čitati.

– Decu treba usmeriti na razmišljanje pre svega u porodici, zatim i u školi. Međutim, današnji mališani preokupirani su igricama. Ne mislimo da naša knjiga treba da se takmiči sa igricama, ali mlađima treba ponuditi nešto više osim njih. Dete traži pažnju, dete traži čoveka, smatraju naši nagrađeni sagovornici.

Ono što u nekim slučajevima stvara generacijski jaz, autore „Jagorčevine” je spojilo. Bili su složni u tome da se treba vratiti ne samo tradicionalnim etičkim vrednostima, već i ujediniti večitu svežinu detinjstva i iskustvo mudrosti.

– Moje detinjstvo bilo je vrlo kreativno, i prva moja sećanja vezana su za lepe igre sa drugom decom. Sve je prekinulo bombardovanje 1999. godine. Od tada se osećam neobično, kao da mi je neko progutao više od deset godina. Pišući ovu knjigu i družeći se sa dedom osećam kao da sam vratila to vreme, kaže Mina S. Ćurčin. 

A kroz priče o životinjama koje imaju ljudske vrline i mane, autori „Jagorčevine” deci govore i o značaju zaštite prirode, pre svega preko slika. Knjiga je ilustrovana fotografijama orla krstaša, Obedske bare i pejzažima Fruške gore, iz arhiva Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Kako kažu Mina Ćurčin i Branislav Ognjenović na ovaj način hteli su da nenametljivo deci predoče temu zaštite prirode, zbog toga što u obdaništima i školama ne mogu dovoljno o tome da nauče. Pored toga što mogu da misle o prirodi, deca i odrasli kroz pouke iz „Jagorčevine” mogu zaista mnogo da nauče o životu: „Skrivena opasnost krije se u tome što papagaji ne biraju čoveka čije će reči ponavljati. Oni ponavljaju reči čoveka koji ih je kupio i koji ih hrani. A šta ako se kasnije pokaže da je to neki pogrešan čovek?!”.