Неумесно би било сложити се са мишљењем да су деца мали људи. Много би прихватљивије било рећи да су људи велика деца. „Детињасто” није погрда, него похвала. У смислу: још није постао циничан, себичан и без илузија... него да је и поред свега у себи успео да сачува бар нешто од онога што детињству даје праве квалитете.

На овај начин су Мина С. Ћурчин (22) и Бранислав С. Огњеновић (87), унука и дека, образложили настанак заједничке књиге бајки и басни за децу и детињасте свих узраста „Јагорчевина и остало” (ауторско издање), за коју су добили награду „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело за децу и младе у прошлој години. Мина је апсолвент студија виолине на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Евгеније Кравцеве, а Бранислав С. Огњеновић је машински инжењер у пензији, који је радио, између осталог и на Институту „Михајло Пупин”, и у Вишој машинској школи. Удружили су се пишући оригиналну књигу за младе, засенили жири „Забавникове” награде и добили престижно признање. Мина каже да јој је лакше да се изражава кроз музику или писање, за њеног деку је писање врста „вентила” и давања одушка.

– Иако је међу нама 65 година разлике навикли смо да се дружимо, и као прави тим одавно смо пронашли заједнички језик. Дружити се са дететом значи бити искрен. Детету не можете да кажете једно, а да радите друго,  онда га учите дволичности. Мина и ја запитали смо се зашто се више не пишу класичне бајке, и због тога смо прво написали ону која се зове „Јагорчевина”, а после ње „Помало тужну бајку”, која се више односи на реалност. Наше басне нуде дружење са младима, дајемо им предлог за поуку, коју могу и не морају да усвоје. У бајкама и баснама пре свега говоримо о томе да живот није идеалан и да носи немиле догађаје и особе које се неумесно понашају. Међутим, то нису разлози због којих млад човек треба да помисли да нема шансе у животу, каже за „Политику” Бранислав С. Огњеновић. При том подсећа на причицу из „Јагорчевине” о старцу који се мучио читавог живота зидајући малтером у којем је било пуно каменчића. То су у ствари били дијаманти за које није ни знао.

– Старац је имао све шансе за срећу, а није их видео. Ако ти се чини да немаш среће, питање је да ли је то стварно тако или ниси благовремено угледао шансу да би је искористио. Дечак, из последње наше причице направио је змаја који није могао да лети. Наша је поука деци да ако нешто стварно желе и уколико су спемни да озбиљно раде на томе, ако верују, сигурно је и да ће успети. Тада, из њихових руку полетеће змај. Све су то теме о којима деца могу да размишљају, и да сазревају на тај начин, објашњава Бранислав С. Огњеновић.

Књига садржи бајке у којима млада траварка Јагорчевина среће свог краљевића упркос томе што зли људи у свему желе да јој науде, помало тужну причу о дивним вилама које се удају и на крају постају баке у старачким домовима. Међутим, ту су и басне у којима наизглед безначајне вашке држе посмртни говор убијеном планинском орлу, у којима папагаји, ћурке и гуске суде славују због тога што песмом узнемирава човека, где врапци неумесно истичу своје квалитете, а кукавице доказују своје племенито порекло. Поуке ових прича корисне су и због тога што указују на старе и већ заборављене мудрости које говоре о томе да се у срећи никада не треба узвисити, нити у несрећи понизити, да треба увек задржати праву меру о стварима, да треба бити мудрији од својих непријатеља и избегавати лажне пријатеље. „Кад кукавицама делиш правду, постарај се да се после тога благовремено уклониш на безбедну удаљеност од домашаја њихових оштрих кљунова”, једно је од наравоученија. Наши саговорници кажу да су пишући овакве поуке увек имали на уму децу која ће их читати.

– Децу треба усмерити на размишљање пре свега у породици, затим и у школи. Међутим, данашњи малишани преокупирани су игрицама. Не мислимо да наша књига треба да се такмичи са игрицама, али млађима треба понудити нешто више осим њих. Дете тражи пажњу, дете тражи човека, сматрају наши награђени саговорници.

Оно што у неким случајевима ствара генерацијски јаз, ауторе „Јагорчевине” је спојило. Били су сложни у томе да се треба вратити не само традиционалним етичким вредностима, већ и ујединити вечиту свежину детињства и искуство мудрости.

– Моје детињство било је врло креативно, и прва моја сећања везана су за лепе игре са другом децом. Све је прекинуло бомбардовање 1999. године. Од тада се осећам необично, као да ми је неко прогутао више од десет година. Пишући ову књигу и дружећи се са дедом осећам као да сам вратила то време, каже Мина С. Ћурчин. 

А кроз приче о животињама које имају људске врлине и мане, аутори „Јагорчевине” деци говоре и о значају заштите природе, пре свега преко слика. Књига је илустрована фотографијама орла крсташа, Обедске баре и пејзажима Фрушке горе, из архива Завода за заштиту природе Србије.

Како кажу Мина Ћурчин и Бранислав Огњеновић на овај начин хтели су да ненаметљиво деци предоче тему заштите природе, због тога што у обдаништима и школама не могу довољно о томе да науче. Поред тога што могу да мисле о природи, деца и одрасли кроз поуке из „Јагорчевине” могу заиста много да науче о животу: „Скривена опасност крије се у томе што папагаји не бирају човека чије ће речи понављати. Они понављају речи човека који их је купио и који их храни. А шта ако се касније покаже да је то неки погрешан човек?!”.