Велика „Златна Арена” за „Метастазе”

Пула - Велика „Златна Арена” за најбољи филм на овогодишњем 56. Пулском фестивалу, према одлуци жирија, којим је председавао хрватски редитељ Зринко Огреста, припала је продуценту филма „Метастазе” Станиславу Бабићу, а самим тим је редитељу Бранку Шмиту припало 30.000 куна коју додељује Хипо банка.

Чланови жирија су истакли да се овај филм наметнуо као успешна психолошка студија групе урбаних маргиналаца, обележених бројним ожиљцима хрватске збиље, сматрајући уједно да је највећи квалитет „Метастаза” беспрекорни осећај за организацију кадра и сцене, којима је остварено уверљиво прожимање играних и документарних компоненти. Једном од главних глумаца из овог филма – Ренеу Биторајцу, припала је „Златна Арена” за интензивну и динамичну креацију којом је, у непопустљивом темпу, дочарао немир и бруталност лика Крпе, уличарског фашисте, насилника и злостављача жена.
За допринос „Метастазама” Јасни Росини је припала награда за најбољу маску, а филм је наградио и жири Младих филмофила.

Филм Бранка Шмита, веома се лако уврстио у овогодишње хрватске фаворите. Приказан претпоследњег фестивалског дана (већ је имао редовну биоскопску дистрибуцију у Хрватској и учествовао на Московском фестивалу), стао је раме уз раме са изврсним „Црнцима” Звонимира Јурића и Горана Девића и „Кењцем” Антониа Нуића, добио одличне критике и добро загрејао дланове публике, која је у овом филму препознала неке од кључних проблема савременог хрватског друштва.

Шмит је после, помало редитељски старомодних филмова, какви су били „Сокол га није волио”, „Ђука Беговић” или „Краљица ноћи”, снимо узбудљива дела попут „Пут лубеница” и документарца „Пањ пун олова”, а сада је са „Метастазама” учинио и корак даље у свом редитељском рукопису начинивши модерну и динамичну, загребачку верзију „Трејнспотинга”. Вично се упустио у вивисекцију болесног друштвеног ткива (чиме се и иначе бави у последња три филма), са дубоким погледом на стање после „домовинског рата”, уједно показујући да су судбине и нарави Срба и Хрвата сличније него што су и једни и други спремни да признају. Последице рата, наркоманија, корупција, насиље у породици, алкохолизам, национализам и општа немаштина свакодневица је од које је готово немогуће побећи. Све је ту, за свега четрдесет и осам сати и са четири главна лика – некадашњих младих учесника у рату, а сада изгубљених душа које никоме нису потребне, чак ни „Динаму” на чијим утакмицама по инерцији дивљају. Њихов свет су запуштено предграђе, препуни кафићи током радног времена, спонзоруше, кладионице, пиво, заглупљујуће сапунске опере, наградне игре што сиротињи буде лажну наду...

Визуелни конзервативизам којем је некада давно био склон, Шмит сада замењује врсним модернизмом. Камера ради из руке и с рамена, по принципу једна сцена – један кадар, доприносећи тако динамици филма, вешто скројеног од четири мозаичке приче. Печат сценаристе Огњена Свиличића (познајемо га и као редитеља филмова „Да ми је бити морски пас”, „Опрости за кунг фу” и „Армин”), веома је изразит и јак, иако су „ Метастазе”, заправо, засноване на истоименом роману Ива Баленовића (сарадник на сценарију била је и наша Владислава Војиновић).

У настанку овог 84-минутног Шмитовог филма, као копродуцентски партнер, учествовала је и Србија преко „Лукс филма” Милоша Спасојевића. Овај пројекат је добио средства Министарства за културу Србије преко конкурса који је био расписао Филмски центар Србије.

Србија је копродуцент и Нуићевом „Кењцу” (кућа „Баш челик” Срдана Голубовића), којем су припале „Златне Арене” за најбољи сценарио (Антонио Нуић), најбољу музику (Срђан Гулић) и за најбољу камеру (Мирку Пивчевићу за колористичку огољеност којом је постигао лирску атмосферу, поетски преобликујући пејзаж), али и награда „Октавијан” за најбољи филм које додељује Удружење филмских критичара Хрватске.

Врхунске резултате постигао је и филм „Црнци” Звонимира Јурића и Горана Девића, којем је припала „Златна Арена” за најбољу режију. Уз редитеље, награђени су и глумац Никша Бутијер (најбоља споредна мушка улога) и дизајнерка звука Дубравка Премар. Међу награђеним филмовима нашли су се и духовити „Љубавни живот домобрана” Пава Маринковића и „У земљи чудеса” Дејана Шорка.

И публика је рекла своје – „Златна врата Пуле”, огромном већином гласова, припала су Никши Свиличићу за романтичну комедију „Верујем у анђеле”.

Овогодишњи увид у нови хрватски филм, сведочи да је хрватска кинематографија сасвим разбуђена, да њоме доминира изврсно глумиште, одлични директори фотографија и добра сценаристичка база. Хрватски редитељи имају на кога да се ослоне.

-----------------------------------------------------------

Српска копродукција хрватских филмова

Током презентације програма „Филмови у настанку”, која је током Пулског фестивала била омогућена свим учесницима Хрватског филмског фокуса, великом броју страних гостију, филмским колажом, инсертима и кратким ауторским представљањима, обратили су се Рајко Грлић, Огњен Свиличић, Данило Шербеџија, Невио Марасовић, Јошко Марушић, продуцент филма „Бела бјондина” Даниела Марушића, и Ненад Дукић као продуцент женског редитељског омнибуса „Неке друге приче”. Од шест представљених пројеката који ће премијере доживети током ове године, чак у три Србија учествује као копродуцент. Средства Министарства за културу Србије преко нашег Филмског центра, добили су филмови „Нека остане међу нама” Рајка Грлића (Мики Манојловић у главној улози), „72 дана” Данила Шербеџије (уз Радета Шербеџију игра и велики број наших глумаца) и „Неке друге приче” Хане Слак, Ивоне Јуке, Инес Тановић, Ане Марије Роси и Марије Џиџеве.Копродукцијска сарадња међу државама са подручја бивше Југославије оцењена је веома високо и од стране Роберта Оле, извршног директора Еуримажа, који је био један од учесника у панелу о новом хрватском филму...