Од нашег специјалног извештача

Кремс, Доња Аустрија: Бечки уметнички колектив „Желатин”, који чине Флоријан Рајтер, Волфганг Гантнер, Али Јанка и Тобијас Урбан, још од деведесетих година прошлог века фасцинира и забавља, или, једноставно, шокира јавност својим неконвенционалним скулптурама, перформансима и инсталацијама. Интернационално се можда најбоље памте по скандалу из 2003. када су, поводом фестивала Салцбургер фестшпиле, у центру града поставили фалусну скулптуру „Тријумфална капија”, која је саблазнила традиционално конзервативну фестивалску публику. Скулптура је морала да се уклони после негодовања локалних политичара, због наводне љаге коју баца на град у моменту када се у њему налазе угледни гости попут британског престолонаследника Чарлса.

Половином јула, у Кунстхалеу, у Кремсу, отворена је изложба „Лукас, Бош, ’Желатин’”, специфична и по томе што су је конципирали чланови колектива „Желатин”, а придружила им се позната енглеска уметница генерације Јанг Бритиш, артистс Сара Лукас. Идеја за повезивање њихових инсталација са светом фантастичних визија Хијеронимуса Боша потекла је од директора Кунстхалеа Ханса Петера Виплингера, који је у раду „Желатина” одавно препознао нешто од бурлескног духа познатог холандског сликара.

Сара Лукас са јавља са препознатљивом тематизацијом женске сексуалности и у Кремсу користи њој типичне материјале – предмете из свакодневне употребе (душеке, дрвене сандуке, комаде намештаја и санитарне елементе) у комбинацији са куриозним предметима које прави од најлон чарапа, одливака у цементу, пластелина, опушака од цигарета, воћа и поврћа. Признаје да су се кроз сарадњу са „Желатином” у њеном раду појавили сасвим нови елементи.

Сара Лукас

Како сте реаговали на позив „Желатина” да будете део овог пројекта?

Рекла сам – да, изванредна идеја! Њих четворицу сам срела на изложби „Точак за хрчка”, која је пре неколико година била део бијенала у Венецији и коју је оркестрирао Франц Вест. Они су ми понудили сарадњу још пре две године, али иако смо се прошлог децембра састали у Кунстхалеу да продискутујемо ствари, много више су били инволвирани у преговоре са директором музеја Хансом Петером Виплингером. У међувремену сам се неколико пута састала са „Желатином”, не толико ради ковања прецизних планова колико због развијања душевне конекције која ће нам касније постати ослонац. На крају је на пројекту – да би он уопште могао да поприми димензије које данас има – радило доста људи. Отприлике као циркус који долази у град.

Сем једне једине скулптуре, сва уметничка дела су настала на лицу места. Имали сте свега две и по недеље да креирате перфектан дијалог између Хијеронимуса Боша и ваше сопствене уметности. Шта сте доживели као највећи изазов?

Није ме бринуло да ли ће испасти перфектан дијалог. То је све питање поверења. Знала сам да ће „Желатин”, иовако-ионако, спремити пуно ствари, а ја волим њихову атмосферу. Зато ми је та сарадња пала лако и није ми било тешко да изградим самопоуздање. Све је било јако хармонично. Узела сам паралеле и разлике између сопствених радова и радова „Желатина” и Хијеронимуса Боша здраво за готово. Највећи изазов је био изабрати објекте за које сам осећала да носе снажну поруку. То је, наравно, увек велики изазов, а радити на лицу места малчице је ризично. Иако сам навикла на извесну количину изненађења која ми углавном пријају,било ми је јако необично да радим скроз на тај начин. Тај процес је код мене чешће, да кажемо, пола-пола.

Како је изгледала сарадња са „Желатином” у погледу селекције референтних дела и креирања сопствених визуелних интерпретација?

Нисам се осећала као да морам да се управљам према Бошу и „Желатину” нити да правим некакве интерпретације њихових радова кроз моје. Интересантно је било саставити та три елемента. У другу руку, пошто се радило на лицу места, нешто се вероватно пресликало. Утицаји су најчешће подсвесни. Шпекулације и доношење закључака ту су заиста део игре за посматрача. За разлику од Бошових и „Желатинових” радова моји су веома лични јер полазе увек од мене. У том контексту су постали део једне веће слике/погледа на свет или Нојеве барке. Питам се, куда смо кренули сада када смо се укрцали на брод...

Који би био најбољи опис везе између вас, Желатина и Боша?

Ивица разума.

Да ли бисте променили нешто на изложби?

Имала бих много више висећих електричних шпагета.

Гордон Бирн вас је једном приликом назвао најдрскијим и најдиректнијим „рокенрол” чланомМладих британских уметника (YBA). Ви сте вероватно једини некомерцијални уметник међу њима, и то по личном избору. Шта се толико разликује у вашем приступу новцу у поређењу са осталим YBA?

То је веома закукуљено питање. Ништа није тако црно-бело и сви ми морамо да пливамо у истим водама. Људи се претерано везују за новац као за некакву мерну јединицу. Апсолутно лимитирана вредност јесте време које се не враћа. Ја проводим максимум могућег времена на местима и са људима који ме интересују.И шта год радила, они се стално акумулирају. Једноставно, радим оно што ми се свиђа.