Сутра је на Коларцу једно вече изузетно: са Београдском филхармонијом свираће позната америчка виолинисткиња Сара Чанг. Ово је њен трећи долазак у Београд, и други наступ са његовим највећим оркестром, а гостовање је помогла Амбасада САД. Први сусрет био је пре две године, у сезони „Булевар звезда”. Тада је свирала Брамса, а сада ће једног другог Немца – Макса Бруха, између два Бетовена који су сутра такође на програму.

Овога пута представићете нам се Бруховим Виолинским концертом бр. 1. То дело Вас је, изгледа, давно „освојило”, са шест година свирали сте га на аудицији у њујоршком Џулијарду?

– Овај концерт има посебно место у мом животу, јер ме је увео у школу мојих снова. Прелеп је, опојан и узвишен, има све што је потребно – технички је захтеван и мелодијски изузетан, мени прија, јер има у себи нешто камерно. Близак ми је и зато што сам га пре две године снимила за ЕМИ, у комплету са Брамсом. Некако ми је природно што је тада дириговао Курт Мазур, мој ментор и од кога сам пуно научила о Брамсу, тако да су свуда његови „отисци прстију”.

Дуго сте били „чудо од детета”. Како је живети под теретом те обавезујуће синтагме?

– Када имаш осам или девет година, немаш свест о величини онога што ти се дешава. Лако је волети девојчицу обучену у лепу хаљиницу, а и детету прија што је у центру пажње. Међутим, тек сам касније, као тинејџерка и у раним двадесетим, постала свесна тежине те етикете, која се никада не губи. Захвална сам што ме музичари са којима сам тада сарађивала никада нису третирали као дете, на сцени се увек од мене очекивало да свирам као одрасла, као професионалац. Понекад ми је било непријатно кад ме је најшира јавност на тај начин препознавала, када су објављивани велики интервјуи или критике, а имала сам само 12 година. То је нешто што остаје, та етикета, не мора да значи да је лоша, само те понекад узнемири.

Колико је породица (отац виолиниста, мајка композитор – обоје педагози) утицала на вашу каријеру?

– Јесу, утицали су (смех).... Мајка ми је композитор и пијаниста, али она се никада није мешала превише у мој музички развој. Њене примедбе су се углавном односиле на то како сам обучена и како сам средила стан, бавила се углавном стварима којима се маме баве. То јој је увек било најважније, а музика је била споредна. Отац ми је био први професор, почео је да ме подучава када сам имала 4 године, али смо убрзо схватили да однос професор-ученик између оца и ћерке није баш најбоља идеја и да је узроковала пуно породичних расправа (смех). Зато ме је када сам имала шест година препустио искусној Дороти Дилеј, која је касније била мој најутицајнији професор.

Како видите Ваш даљи „ход по жици”, послужимо се називом концертног циклуса Београдске филхармоније који вас доводи овде?

– Како интересантан концепт! (смех) Веома сам задовољна како се моја каријера развија, распоред је већ завршен за следеће две године. Радим на неколико потпуно невероватних пројеката и презадовољна сам што сам завршила са свим дебијима који су важни за једног солисту и да сам у могућности да бирам где ћу да наступам. Са неким оркестрима је лако сарађивати, постоји хемија, а са некима се просто то не догоди и сада сам потпуно испуњена на сцени. Затим, у плану је и доста снимања, посебно ми је важан ЦД који ћу 2012. снимити за ЕМИ, поводом двадесет година сарадње.

Живописно говорите о свом инструменту, о мушким и женским виолинама, њиховим карактерима. Шта све значи „женска виолина”?

– Неки инструмент има фин, суптилан тон, леп и нежан, а неке су енергичне, снажне, понекад грубе. И виолина има свој карактер и пресудно је да је усклађен са карактером извођача. Дешава се да су и музичар и инструмент фантастични, али без те суптилне усклађености нема врхунске уметности.

Како изгледа када Корејка рођена у Филаделфији наступи са јужнокорејским оркестром у Пјонгјангу, престоници оне друге – Северне Кореје? Вама се то десило...

– Иако сам рођена и одрасла у САД, родитељи су ми Корејци и у том духу су васпитавали мене и брата. То што се дешава између две Кореје је застрашујуће и трагично, и била сам мало скептична пре него што сам отишла тамо. Била сам млада, десило се то пре десетак година. Било је то необично путовање, али осећала сам да политичари суптилно користе музику да би дали шансу даљим преговорима. Мислим да је заједнички концерт два оркестра послао тада једну снажну поруку, јер музика на нежан начин отвара многа врата.

Да ли сте досад наступали са кинеским диригентом Мухаи Тангом?

– Јесам, неколико пута, последњи пут пре неколико година у Португалу. Он је сјајан диригент, истовремено веома забаван, и мислим да ће се одлично уклопити са оркестром Београдске филхармоније, да ће то бити једно дивно партнерство.

А о Сари Чанг коју не знамо, оној без виолине...

– Много волим да идем у куповину, одлична сам у томе! Да, има још нешто, прошле недеље сам први пут добила саобраћајну казну. И то за глупост – прошла сам кроз црвено. Баш сам била узнемирена, јер сам се надала да ако икада прекршим правила да ће то бити нешто опасно и узбудљиво, као брза вожња или авантура. Нека добра, драматична прича, а не нешто досадно! И ево, одложила сам свој долазак у Београд за један дан, јер сам била на концерту Лејди Гаге. Обожавам је!

М. Шеховић