Сваке нове године срећници који живе и раде у Њујорку могу да, ако њихови послодавци имају за то довољно новца, „најлуђу ноћ” дочекају у ексклузивном простору једног од најпознатијих светских музеја – Музеју модерне уметности (МОМА). За једно вече, изнајмљујући простор великим фирмама, МОМА заради неколико милиона долара, прецизније милион долара по спрату. Пошто музеј има три нивоа, рачуницу даље није тешко извести.

Музеји у свету практикују још један модел „сналажења” ради попуне буџета. Сарађују, наиме, са привредним сектором и великим корпорацијама које, мотивисане на то знатним пореским олакшицама, спонзоришу многе пројекте, изложбе и семинаре. Поред престижа који фирме тако обезбеђују, у тој причи разазнаје се и јасан финансијски моменат, као један од разлога уласка у такво пословно партнерство.

Зашто таква пракса није одомаћена и у нашој земљи?

– Чим кренете путем комерцијализације наилазите на законске препреке. Децидно је наглашено шта установе културе смеју а шта не смеју да раде, поготово кад је реч о музејским институцијама. Изнајмљивање простора тешко је изводљиво јер за то морају да се добију силне дозволе од надлежних органа, пошто музеји нису власници простора у којима се налазе и за такву активност нису регистровани. Не мислим да је дошло време да музеји код нас, као што је то у свету, буду приватне институције, јер се приватизација у нашој земљи очигледно лоше изводи. Али би требало имати либералнији став према оваквим покушајима музеја да новац зараде и мало олакшати процедуру – каже за „Политику” Слободан Накарада, извршни директор Музеја савремене уметности у Београду, који је уз подршку Фонда за отворено друштво урадио темељна истраживања и пројекте на тему уштеде, па самим тим и на тему комерцијализације.

Што се пореза и промене пореског законодавства тиче, о томе се прича већ деценијама. Решења која би могла да се примене обезбеђују оно што већини данас недостаје, па и држави. Новац.

– Многи музеји су престижне установе али то у пракси не вреди довољно. Имамо понуде за спонзорства, али се оне крећу у домену обезбеђивања десетак бесплатних карата за авио-саобраћај, што је кап у мору која је нама потребна. Велике фирме једноставно немају интерес да улажу у културу, јер за дат новац не добијају скоро ништа – додаје Накарада.

Према најавама из Министарства културе, неки од поменутих проблема могли би ускоро да буду решени.

– Постоји велика потреба за трансформацијом установа културе и повећањем буџета. Министарство је кренуло у комплетну реформу законодавства у области културе, па многима неће бити неопходно да мисле о изнајмљивању простора да би додатно зарадили – каже Надица Момиров, државни секретар у Министарству културе, и додаје да пореске олакшице за улагања у културу министарство свакако жели.

– Управо са Министарством финансија сагледавамо које су могућности. Следећи корак биће усаглашавање више закона из повезаних области. Пошто ће закон о порезу на добит предузећа бити на дневном реду Скупштине у марту, ми ћемо, у сарадњи са Министарством финансија, увести неке промене, по којој ће олакшице које важе за друге области убудуће важити и за културу – објашњава наша саговорница.

Конзервација уметничких дела још једна је област која може да се наплати и да на тај начин музеји остваре додатну зараду. Јер, слике су, како то кажу кустоси, живи организми, који могу да се разболе, да се инфицирају. Законских препрека, зачудо, у том погледу нема, тако да би то могао да буде још један од додатних начина финансирања, док се у скорије време све најављене промене и не десе. До тада би о свему поменутом могло али и требало убрзано да се разговара како би се коначно нешто и променило, јер нас време и криза неће чекати.

Милица Димитријевић

---------------------------------------------

Музеји као пекаре

Камиони који транспортују музејска дела на изложбене локације и са њих, или у неке друге сврхе, сврстани су када је Секретаријат града Београда за саобраћај у питању, како кажу у МСУ, у исту групу са камионима који опслужују пекаре и самопослуге, па је музејима забрањено да преносе дела од 9 до 17 часова, јер тој врсти камиона није дозвољено да се у то време крећу градом.

– Муку мучимо да објаснимо граду Београду да не можемо да будемо сврстани у ту групу јер тако не можемо да функционишемо. За сваки пролазак камиона мимо забране плаћамо велике казне. И ми тако немамо новац да организујемо изложбе јер немамо више пара да плаћамо казне – каже Накарада о овом својеврсном апсурду.