Глорија је побегла из циркуса, из живота који је до тада имала и за који је једино знала, у духовни живот и духовни свет јер је сматрала да ће ту наћи душевни мир. У тренутку када је мислила да га је пронашла, у ствари се суочила са новим изазовима. Доживела је љубав и када је била спремна да се одрекне свега зарад ње, није је добила назад.

Овако глумица Ивана Кнежевић описује лик Глорије, односно сестре Магдалене, жене са два живота који тумачи у мјузиклу „Глорија”, а који по драми Ранка Маринковића режира Ива Милошевић у београдском Позоришту на Теразијама.

Медитеран, неостварена љубав између свештеника и младе редовнице, патње, искушења, унутрашњи сукоби... теме су којима се бави мјузикл „Глорија”. Премијера је заказана за недељу, 25. јула у Град театру у Будви који је копродуцент ове представе. Глоријина љубав је чиста и искрена, али се дон Јере не усуђује да отворено призна да је воли, јер нема њену унутрашњу снагу. Уместо да јој каже да је воли, он је непрестано критикује, проналази грешке у њеном погледу, понашању... Лик дон Јереа тумачи Иван Босиљчић, а у глумачкој екипи су и Душко Радовић, Феђа Стојановић, Милан Милосављевић и Катарина Гојковић. Београдску премијеру очекујемо на отварању нове сезоне у Позоришту на Теразијама.

– Сада можемо да размишљамо која је то унутрашња борба у дон Јереу: да ли је то мушка слабост или његова амбиција и посвећеност духовном животу. Да не кажем, мушкарци су такви, никада не стављају љубав на право место, за разлику од жена. Можда се то мушкарцима неће допасти, али ја мислим да је тако. Дон Јере није спреман да се жртвује за љубав и Глорија несрећна и незадовољна, суочена са лажима и преваром, одлази у смрт. Можемо да расправљамо о томе да ли је то стицај несрећних околности или је то њена одлука, али то није порука нашег комада, већ да у љубав треба веровати и за љубав се треба борити. Глорија је изманипулисана у циркусу од амбициозног оца, а у цркви од амбициозног свештеника – каже Ивана Кнежевић.

Иван Босиљчић свог дон Јереа представља као револуционара, човека наглашеног темперамента у свештеничком лику.

– Његов примарни сукоб пре него што му се деси фатални сусрет са сестром Магдаленом јесте како обуздати себе у мртвој средини. Он је тај који жели да врати народ у цркву, да проповеда, да се у славу Бога деси револуција. А онда се дешава револуција у његовом љубавном животу. Лични конфликт дон Јере није више обуздати себе, свој свештенички и револуционарни темперамент, него борба између цркве и овоземаљске љубави са женом. То су велике борбе, дилеме... –

каже глумац Иван Босиљчић.

У лику дон Јереа, каже, сумирао је до сада стечена глумачка знања. Мелодрамски задаци које је имао сарађујући са искусним режисером Здравком Шотром јако су му помогли у освајању овог јунака.

– „Глорија” је класика у форми мјузикла. А какав је дон Јере, најбоље говоре речи Бискупа кога игра Душко Радовић: „То си ти синко. Жива ватра. Туп, пуф главом у зид”. Имам много пријатеља који су у црквеним круговима, зато и знам кроз какве дилеме и искушења пролазе. Они не праве буку око тога, иако су борбе које се у њима дешавају далеко веће од наших. Ја сам кроз овај лик испитао како је то и схватио да је за свако поштовање било која жртва. Љубав је жртва, живети за другога је жртва – каже Босиљчић и наглашава:

– Овде се отвара тема манипулације народа од стране вође и када то сведемо на микроплан, манипулације љубавника. У љубави не сме бити манипулације и обмане. Манипулација има свој циљ, али је врло краткорочна. Ако неко сматра да је то љубав за цео живот, а лаже и манипулише, онда се врло брзо деси велики крах. Ово причам не само као глумац, већ и као млади неожењени човек у Србији, који још није осетио брак. Да ли можете да замислите колико су ове емоције повећане када се дешавају једном калуђеру и то још у цркви! Драма „Глорија” је названа трагедијом у шест слика управо због манипулације, лагања самог себе, подложности утицаја са стране. Сестра Магдалена на крају изврши самоубиство схвативши да је ништа, јер како сама каже: „Из ништа само ништа може бити”. А мој дон Јере доживљава можда још већу трагедију. Он остаје да живи: као ништа!

Борка Требјешанин