Први пут после читавих 20 година, тенор Зоран Тодоровић певаће у београдској Опери. Вечерас у опери „Мадам Батерфлај”, у Народном позоришту, тумачи Пинкертона у режији Дејана Миладиновића. Гост оперских кућа у Бечу, Паризу, Барселони, Милану, Лиону, Токију, Сан Франциску, Лондону, настањен је у Минхену, а праву меру остварује са 40 оперских улога годишње. Београд га се, пак, довољно ужелео…

– Неколико година потрошено је на студирање у иностранству, потом на грађење каријере, па сам изгубио везу са Београдом. Све до момента када је Бисерка Цвејић посетила Франкфурт због свог ђака Жељка Лучића, и, после нашег сусрета, наставила да свима прича о мени. Звао ме је Дејан Савић, али нажалост нисмо нашли термине, а сада и директорка Опере Катарина Јовановић, и најзад смо ускладили датуме. У Хрватској ме је, пак, било нешто чешће јер је нова дирекција загребачке Опере желела да великог београдског тенора, како они сматрају, представи загребачкој публици која га је, како каже, потпуно разоружала.

Усклађивање термина и „ускакања” у представе део су сваке оперске каријере, а Тодоровић нам прича и о компромисима, али и о „непристојним понудама” које је глатко одбијао.

– Компромиса мора да буде јер је данас веома тешко изградити каријеру, свакоме рећи „да”, бити увек на високом нивоу, а онда и остварити очекивања свих оних „великих” особа које вам креирају каријеру, нудећи нешто посебно што други певачи не могу. На то сам био сасвим спреман, али сам превише желео независност па сам се замерио најутицајнијем менаџеру Бечке државне опере, господину Јоану Холендеру. То ме је коштало до дана данашњег, пошто ме је он скинуо са листе бројних наступа. Суштина сукоба била је у томе што се мој глас развијао у спинто фаху а господин Холендер је мислио да сам високи тенор за белканто и да морам да наставим то што је он мислио да је за мене добро. Вратио сам му два-три потписана уговора за Бечку оперу, а после неких мојих наступа, он је звао менаџере других кућа и говорио да није требало да ме ангажују. А колега који радо слушају његове савете увек има… Можда ме је то коштало веће каријере али сам успео да направим име у фаху – каже Тодоровић и додаје да певач мора да верује у себе, своје могућности и свој пут, и да упркос свим својим одлукама не жали за пропуштеним приликама.

Питамо га да ли у оперском свету има закулисних радњи, ко се данас може назвати прваком и дивом, и може ли, на пример, Холендер да пласира неког уколико он не вреди.

– Може. Ја се дивим сваком студенту који сад почиње са певањем, јер не бих могао још једанпут да прођем све те борбе и интриге. Од препорука једног директора Опере до другог може да се унапреди или упропасти нечија каријера. Ана Нетребко је пример како се са много новца и пропаганде може направити вештачка примадона. Наведите ми више од три улоге којима она по свету влада… С друге стране, једна Едита Груберова 40 година пева увек на истом нивоу, и због ње се те улоге заправо и праве, јер постоје госпође које су у стању да их певају. Издвојио бих и Немицу Дијану Дамрау, технички перфектну и изузетно скромну, а од певача Јонаса Кауфмана. Тодоровић који је наступао са Груберовом, Џун Андерсон, Еленом Гаранчом, Соњом Ганаси, без сујете помиње и колегу земљака Жељка Лучића, баритона.

– Сваки пут кад му телефонирам, кажем му да он изгледа још не схвата да је број један у Метрополитен опери, на шта ми он каже: „Па добро, брате, кад ти кажеш, сигурно јесам”. По томе како неко прихвата славу, видите и какав је човек, и да ли је „на земљи” – каже наш саговорник.

Тодоровић сматра да није све у миланској Скали, париској Опери, Њујорку или Лондону. Важне су и друге, мање али значајне куће. Како каже, срећан је што још има театара који верују у његове могућности и ангажују га за велике и лепе пројекте. И то је, у бити, остварење његовог сна. Породица, тринаестогодишњи син Лука који већ учи гитару, партија голфа где себи даје одушка. А ту су онда и наступи у наредним сезонама. Опере Парсифал, Мајстори певачи, Борис Годунов, Отело, Кавалерија рустикана, Моћ судбине, Андре Шеније, извешће у Палерму, Марсеју, Ђенови, Берлину и Паризу.

М. Сретеновић