Политика је одувек била нелогична ствар. Политичари увек наступају мимо сваке логике. Тако је било и у време Краљевине Југославије, и у време Титове Југославије, и данас. И кад год хоћете! Нема ту никаквог чуда. Најлакше им је када им нешто није по вољи да дрекну на неку споредну ствар у фазону: држ’те вука, и ето приче. Тако су скидали и представе у време Титове Југославије које не само што нису штетиле режиму, него би требало на известан начин да буду част тој држави, да није те соли у глави и дневнополитичке будалаштине. Сетимо се само судбине представе „Кад су цветале тикве”. Зашто је та представа скинута са репертоара ни данас ми није јасно. Нити ће ми икада бити јасно..., каже култни српски редитељ Дејан Мијач који је недавно почео пробе комада „Зојкин стан” Михаила Булгакова у Српском народном позоришту у Новом Саду. Премијера се очекује у априлу.

„Зојкин стан” је мање познат Булгаковљев комад, написан 1926. године, код нас игран свега два пута. Необичну судбину доживео је у то време у Русији, али и у Краљевини Југославији када је представа забрањена као комунистичка, иако је, како тврди Мијач, дело изразито антикомунистичко у својој идеји, јер је Булгаков био антикомуниста. Булгаковљеве јунаке у новосадској поставци тумачиће Јасна Ђуричић, Борис Исаковић, Новак Билбија, Ненад Пећинар, Јована Мишковић, Игор Павловић и други. Булгаков је у овом делу причао о времену после револуције, о транзицији, односно грамзивости и корумпираности која је ушла у све поре друштва. Мијачева сарадња са СНП-ом има и лепу позадину: обележавање 150 година од оснивања овог театра, и 50 година од прве представе коју је Дејан Мијач режирао у овој кући културе.

– Први пут радим Булгакова. Има много писаца које до сада нисам радио, а толико мало време. Човек, рецимо, никада не би рекао да је прошло 150 година од оснивања СНП-а, осим зграде која је толико пропала да изгледа као да има 200 година. Ја сам дошао у то позориште када је био тај претходни јубилеј, односно обележавање 100 година. Потписао са њима уговор и ту провео 10 година – прича наш саговорник.

Дејан Мијач се професионално бави позориштем од 1957. године. Током каријере био је у сталном ангажману у два позоришта. Поред СНП-а, три године провео је као стални редитељ Народног позоришта у Тузли. Од тада гостује у многим позоришним кућама у Београду, односно бившој Југославији. Једино није радио у Народном позоришту у Београду, иако је у два-три наврата започињао пробе представа у тој кући  и прекидао рад.

– Не, не извољевам. Ствар није за ширу причу, али коме год сам од својих колега рекао зашто сам прекинуо рад, говорили су ми да сам у праву. Имам своје принципе, и ако не могу да их реализујем, одустајем од рада. У националном театру су људи златни, имају одличне глумце, али нису се сложиле све коцкице. Жао ми је што се са њима нисам дружио – каже Мијач и додаје:

– „Зојкин стан” говори о времену НЕП-а (новог економског поретка), пре доласка Стаљина и државних диктата. Булгаков пише о транзицији, а она је иста у свим временима, од када је света до данас. И тада је била приказана са хаосом и са неизвесношћу, са сигурном пропашћу. Учинило ми се да се нешто у основној теми поклопило. Било ми је занимљиво како Булгаков прича о тој идеји, целом том подухвату као ђавољој работи. Када читаш „Зојкин стан” помислиш: зар је и у то време било тако?

Драма говори и о ситуацији у којој људи не знају да се снађу. Ипак, Мијач тврди да има и оних који се у таквим временима одлично сналазе. По Булгакову то су ђаволи, код Достојевског то су „зли дуси” епохе.

Дејана Мијача културна јавност сматра нашим најуспешнијим редитељем. Он, ипак, својим неуспехом сматра све своје представе.

– Свака представа има своју ману која се мање-више препозна. Нисам успео да направим неидеалну представу, већ нисам успео да направим представу која би ме апсолутно задовољила у смислу колико сам успео да остварим одређену идеју. Увек је то био известан проценат. Ниједна није била успешна. Ишао сам из представе у представу да бих поправио оно што сам претходно погрешио – објашњава редитељ.

На питање како види актуелну стварност, будући да тврди да је комад „Зојкин стан” сурово актуелан, Мијач одговара:

– Живимо по принципу коцкарнице. У њима неко и добије неки динар, мада углавном људи губе. Једино ко добија је газда коцкарнице. Тако је и у овој нашој игри рулета у којем смо се завртели. Постоји неки газда који стално добија. Ови остали преживљавају јер је и то некоме потребно. Онога тренутка када им у том смислу не будемо потребни могу мирно да нас баце, да нас раселе, униште, продају као и све друго што продају, да нас пусте низ воду...

А да ли за нас има наде, каже:

– За нас тренутно нема наде. Има разних криваца, али сам од почетка знао да ће нам загорчавати живот и успоравати сваку могућност за било какав позитиван развој они који су се домогли првих милиона у време Милошевића. Ти нам се неће скоро скинути са грбаче. Они још увек мисле да има шта да се опљачка од овог народа. И они забијају клип у точкове. И док то траје, за нас нема наде. А како да живимо без наде? Не можемо да живимо без наде. Можемо да живимо без њих. Можемо да се отарасимо њих. Има их врло именованих, неименованих, који су прикривени. Разних! Сви они раде прилично мутан посао и ништа сигурно не раде за добро народа. Не морамо ни да их именујемо. Знају они добро ко су.

Омиљена историјска личност Дејана Мијача је Милош Обреновић. Ево и зашто:

– Зато што је то човек који је схватао своје време изнутра и споља. Знао је одлично непријатеља, да се постави на његову позицију, да погледа његовим очима. На крају, то је човек који је у ужасним условима максимално урадио за Србију. Пут ка независности и еманципацији Србије је кренуо и трасирао Милош Обреновић. Мало помало, милиметар по милиметар, али упорно и са јасном државничком визијом шта то треба да се уради и шта треба да се постигне. Зато га изузетно ценим. А Карађорђевиће уопште не ценим. Зато што су они увек били мегаломани, осим принца Павла, и људи који нису имали осећај за државничку перспективу. Нису имали визију. Све њихове идеје биле су погрешне и гурале су нас у ратове, сукобе... – каже на крају разговора Дејан Мијач.

Борка Г. Требјешанин