Федерико Фелини, Виторио де Сика, Лукино Висконти – Италија, филм, неореализам. Ђани Беренго Гардин, Марио де Бјази, Ћезаре Коломбо – Италија, фотографија, неореализам. И једни и други, свако у свом медију, сликали су једно време и његове људе који, како је то Црњански рекао у „Роману о Лондону”, као да нити знају зашто су у театру који се зове живот играли, нити зашто су имали баш улогу коју су имали, нити ко им је ту улогу доделио, већ су једноставно живели у реалном свету без помпе и гламура, али уз велико богатство искрених осећања и искустава. Изложба „Године неореализма”, која се вечерас у 19 часова отвара у галерији „Артгет” у Културном центру Београда, представиће први пут домаћој јавности италијански фотографски неореализам, за свет уметности једнако важан као и онај на филму и у књижевности, који у овом делу Европе никада до сада, када је о фотографији реч, није виђен.

Ове фотографије, према оцени критичара, „верне репродукције препознатљиве стварности”, поетичне до сржи, обухватају период од 1945. па до 1965. године и ауторско су дело око тридесетак уметника који су у том раздобљу стварали. Пре свега као фотографи аматери, додаје Александра Естела Бјелица Младеновић, кустос Културног центра, који је заједно са фото-галеријом „Ланг”, Центром визуалних умјетности „Батана”, Хрватским друштвом ликовних умјетника, Музејом савремене уметности Војводине и Музејом савремене умјетности Републике Српске, под покровитељством Скупштине града Београда, и уз помоћ Банке Интеза, организовао реализацију овог путујућег пројекта.

– Кад кажемо италијански неореализам, асоцијације су увек у вези са филмом и књижевношћу и са временом пре рата и непосредно после његовог завршетка, када је тај покрет у Италији и почео. Фотографија је, међутим, мало каснила и није представљана на овим просторима, иако се за њено постојање, када је реч о овом покрету, ипак знало. Фотографи, чијих ће око 200 радова публика моћи да види до краја фебруара, позната су имена у италијанским круговима, који су у другој половини прошлог века нашли своје место и на неким великим, групним изложбама. Стварали су као чланови фото-клубова и удружења, која су се после рата углавном формирала у урбанијим срединама, радећи у једној интимној, можда и помало камерној атмосфери, како стваралачкој тако и излагачкој. Такве су, логично је, и њихове фотографије – дубоко интимне, иако сликају жив свет свакодневице – каже наша саговорница.

Радови на изложби у власништву су „Centro Italiano della Fotografia d’Autore” из Бибијене а путујући пројекат осмишљен је у жељи да се путем често духовитих фотографија, без равнодушности и песимизма, публика упути у време заосталости и послератног провинцијализма, уз благу сатиру и добродушну иронију.

– Дела ће бити груписана по ауторима, јер је то најпрегледнији начин упознавања са овим живописним фотографијама, које карактерише изразита документарност. Италија се тада дизала из пепела, људи су покушавали да наставе како знају и умеју своје животе а Гардин, де Бјази и остали фотографи покушавали су да верно ухвате дух времена у само једној слици. Живот се тада углавном одвијао на улици, у једном градском екстеријеру, уз песму подједнако као и уз сиромаштво. И то је оно што се и види на овим фотографијама – спој супротности на позорници која се зове живот!

М. Димитријевић

-----------------------------------------------------

Макавејев о неореализму

Сви заинтересовани моћи ће кроз изложбу, која ће се одвијати у два простора КЦБ-а, у галерији „Артгет” и Ликовној галерији, да прођу уз стручно вођење Желимира Кошчевића, историчара уметности и програмског саветника фото-галерије „Ланг”, у четвртак, 4. фебруара у 18 часова. Од 16. до 18. фебруара биће организоване и пројекције филмова италијанских неореалиста („Чудо у Милану”, „Без милости”, „Пробисвет”, „Горак пиринач” и „Где је срећа”), о којима ће у уторак, 16. фебруара у 19 часова, у дворани КЦБ-а, говорити Душан Макавејев, Слободан Шијан и Небојша Поповић.