Од нашег специјалног извештача

Венеција, Лидо – Ван венецијанског главног програма, али зато ништа мање у средишту пажње публике и критичара, била су у последња два дана и филмови „Циркус Колумбија” босанскохерцеговачког сценаристе и редитеља Даниса Тановића („Дани аутора”) и „Тата” словеначког аутора Владе Шкафара („Недеља критике”).
Тановићев нови филм, с којим је отворен овогодишњи Сарајево филм фестивал па у Венецију није стигао посве „невин”, настао је према мотивима истоимене књиге новинара Ивице Ђикића и прича о неколико недеља пред сам почетак рата у Босни и Херцеговини и тоталног распада Југославије. Ово последње је, заправо, само оквир за породичну драму са хепиендом у чијем су средишту Херцеговци – Дивко (Мики Манојловић), повратник из Немачке, који избацује из родне куће отуђену супругу Луцију (Мира Фурлан) и сина Мартина (Борис Лер), па се усељава са Азром (Јелена Ступљанин), знатно млађом женом с којом већ дуго живи, и црним мачком, миљеником Бонијем, за којег је изузетно везан. Ту су још и Луцији и Мартину веома близак, официр ЈНА Саво (Светислав Гонцић) и новоизабрани начелник села Смоквице Доње (Милан Штрљић), као и читава плејада веома колоритних ликова који различито реагују на чињеницу да се политичко-ратна ситуација захуктава, док се Дивкови породично-стамбени проблеми заплићу и расплићу...
Све у свему, Тановић је направио старомодан филм, у традицији југословенских класика, намењен пре свега публици и испред великог и испред малог екрана. Филм који није савршен, али је и посве другачији од свега што је до сада Тановић радио (ово је врлина, а не мана), са изванредним одабиром глумаца који су му главна моторна снага, дотераним визуелним проседеом и беспрекорном продукцијом. Свечаној пројекцији, осим плејаде продуцената и Тановића, присуствовали су и Мики Манојловић (добио је највећи аплауз) и глумац Борис Лер који у филму игра Микијевог сина... У настанку „Циркуса Колумбија” као копродуцент учествовало је и Министарство за културу Србије.
Словеначки филм „Тата” Владе Шкафара, дебитанта у играном филму али искусног документаристе и дугогодишњег кустоса Словеначке кинотеке, пријатно је изненадио својом лиричношћу и импресионизмом. Кроз причу о оцу и сину који један идилични летњи дан проводе у природи, Шкафар се бави и социјалним проблемима у Словенији (отпуштени радници словеначке фабрике „Мура”), позиционирајући свој филм између експеримента и фикције...
У главном такмичарском програму у последња два дана, у први план су, сваки на свој начин, изашла и два кинеска филма. „Детектив Ди и фантомски пламен” ветерана Цуи Харка је високобуџетски историјско-криминалистички спектакл намењен доброј биоскопској забави и свима онима који воле кунг-фу вратоломије и атракције.
С друге стране је „Јама”, дебитантско играно дело врсног документаристе Ванга Бина, уједно и „филм изненађења” 67. Мостре (обичај који је својим доласком на чело фестивала увео Марко Милер) и 23. такмичар за „Златног лава”. Филм који се минималистичким драмским средствима а снажним визуелним атрибутима бави мрачном кинеском прошлошћу – последицама Културне револуције.
Вангови филмски јунаци су кинески интелектуалци и сељаци који су због непоштовања и „издаје” диктатуре пролетаријата, као „десничарски отпадници”, протеривани у логоре за преваспитавање у област пустиње Гоби где су живели у јамама и умирали од хладноће и страшне глади. Прошлост је у Ванговом филму чак брутално огољена, атмосфера и свакодневни догађаји слични су онима у сибирским гулазима и југословенском Голом отоку, а порука генерацијама који овај део историје не памте, сасвим је јасна. Не повратило се.
Међу филмове тежег садржаја свакако спада и 160-минутни филм епохе „Црна Венера” венецијанског лауреата Абделатифа Кешиша, француског редитеља мароканског порекла. Уз стилске бравуре и естетику театра, Кешиш се бави истинитом причом, судбином црнопуте Јужноафриканке Сарчи Бартман коју су почетком деветнаестог века, у крајње нељудским и понижавајућим условима експлоатисали, показујући је по Лондону и Паризу као дивљу „афричку звер” и чувену „Отентот Венеру”. Кешиш непрестано испитује публику, захтевајући од ње да истражи сопствени однос према различитости и хуманости. Импресиван филм.
Пошто смо га видели као одбеглог авганистанског заробљеника у филму Јиржија Сколимовског „Суштинско убиство” и као аутора 13-минутног филма „Агент”, амерички глумац, редитељ, продуцент, монтажер и композитор – Винсент Гало појавио се и у главном такмичарском програму Венецијанског фестивала и као комплетан аутор црно-белог филма „Обећања исписана на води”, у којем је показао и колико је леп и колико је паметан. Реч је, наиме, о тоталном Галовом еготрипу, филму који би можда био занимљив да нешто слично нисмо већ видели код мајстора Џима Џармуша и Вејна Венга...