Стручњаци ни данас не могу дати прецизан одговор на питање када је тачно настао Интернет. Једно је, ипак, сигурно: име које највећи светски претраживач електронских података Google не пронађе – као да не постоји. Поштујући ту неумитност, и писци све чешће организују сопствене сајтове. Они доста говоре не само о личности и делу ствараоца, већ и о начину на који друштво доживљава деловање одређеног писца.

Упућени кажу да за добар дизајн сајта код нас треба издвојити 500 евра, па би било неумесно судити о броју и визуелној примамљивости интернет адреса наших писаца који, зна се, углавном и не успевају да живе од продаје својих књига. Зато и малобројних 18 одсто корисника Интернета у Србији може да посети сајтове (у САД свега 3 одсто популације нема приступ Интернету!) свега десетак наших савремених аутора и то махом оних чије су књиге цењене и тражене. Званичне интернет презентације, колико нам је познато, имају Милорад Павић, Марко Видојковић, Срђан В. Тешин, Љиљана Хабјановић Ђуровић, Мирјана Бобић Мојсиловић и Зоран Живковић. Једини песник међу ауторима који су имали средстава и воље за постављање сопствене интернет адресе је Саша Јеленковић.

Џентлмен и сликарка

Опремљеност сајта Милорада Павића (www.khazars.com) показује да су стручњаци маркетинга и дизајна схватили да писац "Хазарског речника" треба да има електронску презентацију достојну свог реномеа. Павићева веб-страна једна је од ретких исписаних ћириличним словима, јер је примећено да латинични фонт изазива протест међу појединим посетиоцима Интернета у Србији. Значајан простор на свом сајту писац је џентлменски уступио супрузи Јасмини Михајловић, са којом је написао две књиге. Занимљив детаљ су уметничке фотографије Павићеве лепше половине које визуелно ублажавају строг и једноставан дизајн.

Да је сликарство велика љубав новинарке и списатељице Мирјане Бобић Мојсиловић увериће се посетиоци питорескне интернет адресе (www.mirjanabm.com). Наиме, већи део насловне странице посвећен је награђеном календару једне домаће банке, који је илустрован сликама ауторке. Полазећи, вероватно, од претпоставке да су библиографски подаци досадни и замарају посетиоце, дизајнери су се досетили да љубитељима ове списатељице открију њен дневник. На жалост уживалаца исповедне прозе, претрага по датумима ствара утисак да Мирјана Бобић Мојсиловић није бележила своја размишљања током већине месеци.

Званична веб-страница Срђана В.Тешина (www.tesin.wordpress.com) пример је динамично организоване презентације која позива на комуникацију. Избор из реаговања на неке, чини се, шкакљиве теме које је додирнуо Тешин у свом роману "Куварове клетве и друге гадости" представља потез који је окупио истомишљенике о актуелном стању у српској књижевности. Било би добро видети да се у дискусију укључе и они који из другачијих углова посматрају критику српског друштва у Тешиновом роману.

Хандке, оптужбе и одбрана

Чега нема код нас – има у економски развијенијем делу планете. Писцима великих светских издавачких кућа на располагању су тимови агената, представника за медије, дизајнера сајтова... Стицај тако повољних околности види се на сајту најновијег нобеловца Орхана Памука (www.orhanpamuk.com). На овој страници, са лепим фотографијама, као да није пропуштен ниједан детаљ вредан пажње из професионалног и приватног живота шармантног турског писца. Све је подређено што бржем налажењу података. Међутим, не може да прође неопажено то што на тако одличном сајту опција предвиђена за коментаре посетилаца није тренутно функционална. Ствари постају јасније када се узму у обзир најновије претње које су Памуку упутили милитантни турски националисти.

Да се политика понекад бесправно усели на интернет адресу показује случај Петера Хандкеа кога одређене групације на Западу због другачијег мишљења о улози Србије, и њене одбране у ратовима на тлу бивше Југославије, означавају као политички некоректног писца. Одјеци дешавања у Француској, Немачкој и Аустрији, која су за главну мету имала овог аутора, могу се пратити на сајту (www.peterhandke.com). Стотине текстова посвећено је "случају Хандке" који је у љуте противничке таборе ставио новинаре и истакнуте личности европске културне и политичке јавности. Живост дискусије која ври од гласова подршке, али и негирања свега што је Хандке урадио због његовог политичког ангажовања, појачавају бројни учесници форума. Нису ретке ни поруке захвалности због Хандкеовог одговора на неко питање или молбу учесника.

Има и другачијих примера. Тако је сајт Хандкеовог славног енглеског колеге Џулијана Барнса (www.julianbarnes.com) школски пример стилски умивене, политичким погледом нетакнуте и садржајно богате интернет стране. Посетиоци ће у менију пронаћи све што би да знају о Барнсовим књигама, гостовањима у иностранству, интервјуима које је дао највећим светским листовима, дисертацијама и есејима написаним о његовом стваралаштву... Уобичајено за писце у свету, регистровани су блогови разних аутора који, опет, отварају теме за учеснике форума. И, прича не престаје, а знање и обавештеност западних читалаца нису за потцењивање.

Шетња Интернетом у потрази за било чим, па и за писцем, узбудљива је авантура. Она ће правом трагачу, жељном да увек сазна више, открити много тога. Пре свега, да су интернет странице писаца верна слика друштва у одређеном тренутку. А да ли ће писци, као што се очекивало, креирањем сопствених сајтова утицати и на квалитет образовања грађана не зависи од њих. Чини се да је то одувек био слободан избор појединца.