Познаваоце живота Амедеа Модиљанија није изненадила вест да је откривена још једна његова слика. Није тајна да је овај италијански сликар у тренуцима очаја, помрачене свести, а можда понајвише глади, своје радове поклањао незнанцима или их даривао локалним кафеџијама у замену за пристојан оброк.
У овом случају реч је о слици "Портрет мушкарца" (1918) која ће од данас бити представљена у галерији Прогрес - прво београдској, а онда и светској публици. Изложба о којој се ових дана говори Београду обухватиће и приватна Модиљанијева документа и друге предмете који осветљавају његов живот.
Биографског материјала, када је реч о Модиљанију, има напретек.

Рођен је 12. јула 1884. у италијанском граду Ливорну у јеврејској породици. Одмалена је цртао и сликао. Озбиљно се разболео у 14. години, и тада се уплашио да неће поживети довољно дуго да ужива у ремек-делима италијанске уметности и тражио да га одмах одведу у Фиренцу како би погледао радове старих мајстора. Чим му је било мало боље, мајка га је одвела на жељено место.

И не само то. Уписала га је у школу сликања у којој је учио од 1898. до 1900. године. Ту стиче основна знања о италијанској уметности 19. века. Касније је учио и на уметничким академијама у Фиренци и Венецији. И поред прилике да ужива у делима сликара 14. и 15. века које је неизмерно ценио, осећао је тескобу. Излаз је водио ка Паризу, централном месту авангардних покрета, својеврсној лабораторији за уметничко експериментисање. Ту стиже 1906. године.

Првих година у Паризу Модиљани је изгледом, ставом и понашањем одударао од већине осталих уметника који су живели у сиромашном делу Монмартра. Био је кицош, ормани су му били напуњени отменом гардеробом а стан украшен лепим репродукцијама. Када је, тако углађен, једном приликом набасао на распојасаног Пикаса, који тих дана није скидао радничку униформу, Модиљани је само прокоментарисао: Пикасо јесте геније, али генијалност не оправдава лош укус за облачење.

Међутим, како је Модиљани откривао и нека друга задовољства, страст ка допадљивом изгледу се гасила. Алкохол и дрога су га тражили само за себе, па више није водио рачуна ни о себи ни о стану у којем је живео.

Радио је убитачним темпом. У сећањима његових савременика остао је податак да је Модиљани умео да уради и сто цртежа дневно. Историчари уметности примећују да је портрете и актове сликао инспирисан маскама које носе афричка племена и да је био под утицајем арт деко стила, експресионизма и кубизма, мада се не може сврстати ни у један правац.

Кажу да је, за разлику од распусног живота испуњеног бројним љубавним везама и пороцима свих врста, током рада био концентрисан и уздржан. Доживео је само једну самосталну изложбу, али му је и њу затворила полиција само неколико сати после отварања због дојаве да су изложени актови непристојни.

Иако га данас називају генијем, Модиљани за своје слике није добијао ни новац ни ласкаве критике. Међутим, чак и тако сиромашан, очајан и често сасвим обезнањен, Модиљани се допадао женама. Имао је бројне љубавне везе, а Ана Ахматова важи за његову прву велику љубав. Руска песникиња се заљубила у њега при првом сусрету 1910. године у Паризу, иако се тек била удала. Били су у вези годину дана.

Многим женама је поклањао своје радове, али их оне углавном нису чувале. Према оцени критичара, жене су на његовим портретима биле достојанствене, а на актовима сензуалне и заводљиве. Ван платна, многе су делиле његову несрећну судбину. Последња Модиљанијева љубав, млада Францускиња Жан Ебитерн, била је уз њега док је умирао. Принц боема, како су га називали, отишао је у агонији отежаној туберкулозним боловима који су заувек престали 24. јануара 1920. године. Неутешна, Жан Ебитерн је у поодмаклој трудноћи скочила са спрата родитељске куће, убивши себе и нерођено Модиљанијево дете.