Aд хок уметност

Посвећено уметницима ТВ информативе

Не жалим се кад добијем минут за приказ онога што је, рецимо, писано пет година на 400 страна и у позоришту припремано девет месеци. Из уредничког искуства знам: може да стане само толико и ни ред, ни секунд више. Физички нема места. Моји највећи страхови нису од уредника, цензора, нити било којих невидљивих надзорника. Мој највећи егзекутор је „управо стигла вест“ или гол у одлучујућем мечу или изненада умрли... Стрепим, јер култура је оно ивично, над понором. Једна крава више у извештају са села (мада сам својевремено упозорена да је и то култура, пољопривредна), значи нешто истрчи из жбуна и – Хамлет је другоразредни баја.

Док чекам културу у Дневнику, стрепим да се не догоди земљотрес, да не нестане струје, да спикер не успори, да реализатор не промаши траку, да „идиот“ не полуди. Чекајући фатални минут жмурим, стежем песнице, учвршћујем бицепсе као да од моје физичке приправности зависи да ли ће Дневник регуларно прићи крају, без изненађења која би све оно стрпљиво паковано у минут, бацило ван, на регал јучерашњега, то је за дневничког новинара равно катастрофи. Јер: само он зна шта је претходило тренутку кад уважени пристаје на разговор, затим с колико стрпљења је обуздан да не полуди што напушта пробу или касни у вртић по дете, због три ТВ минута (а појма нема да ће бити један), затим, колико туге је отишло за оним савршеним мислима и реченицама баченим ван, јер су се прелиле преко – минута. У име још мало саговорникове мудрости жртвујем себе, формулације до којих ми је стало, кад ни то није довољно одричем се глагола, заобилазим лектора у широком кругу због прекомерних елиптичних прекршаја, све то у име три секунде на којима се, у једној вечери држи цела конструкција човечанства. Е, ако ће због моје три секунде плус, планета кренути унатраг, ево... На крају, захвално додирујем монтажера и тешим се; па толико сам већ ту, моји гледаоци ће знати шта сам хтела да кажем. И једна мисао, ако их дотакне, учиниће да не плачемо за дужинама.

Више од четврт века пакујем фрејмове. Дижем па склапам трепавицу саговорнику, заустављам је на пола спуста да би остао сачуван милисекунд нечега што ће променити његову репутацију у очима милиона. Бирам му најлепши израз, ону тачку сјаја у очима, елегантан покрет. Од сниматељевог дара, од моје намере и махерске руке монтажера, од његовог натчовечног тактилизма зависи да ли ће ноћас звонити телефони и шта ће се чути с оне стране...

Еј, толико добро си деловао, самоуверено, оптмистички... те седе ти дају ореол мушкарца сигурног у пролазности. Не, ништа се није приметило. Ма какав хематом. Деловао си тако свеже. Баш су те дали из најбољег угла.

Ниједног од наведених придева не би било да је ситуација следећа:

– Добар дан, добар дан, имам нешто да измонтирам, монтажер каже, ја баш кренуо на ручак (новинари ретко ручају )али, ајде да то завршимо. Преписујемо тамо где је заустављена трака, не „хомеопатишемо“ снимљеног, за наш данашњи рутински сусрет, он је један од милион у „сировом материјалу“ и појма нема да од мојих управо срушених амбиција и монтажеровог ручка на видику, зависи колико ће га бити, какав ће утисак оставити, да ли ће уопште оставити утисак. И ту нема ВИП помоћи.

 Ау, брате што те дадоше тако крупно?! Добро си говорио, али пола тога нисам чуо... Је ли, а да урадиш нешто са тим борама? Шта фали, ко ће сад да гледа снимке из деведесетих. Па пола твог сазива има нову боју косе...

Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности или јој, у супротном случају, дати завршни, блештави ореол. Вара се свако ко пати што ће га уместо пет, десет, тридесет минута, у раму ТВ реалности бити само 60 секунди. И тих шездесет некад су четрдесет, о чему усликани појма нема. Данас, кад је степен технолошког развоја досегао врхунце манипулације, информатива заузима високо место са количником истинитости. Употреба технотрикова, фотошопирања, пострадова разних врста, још није деградирала конвенцију информативне слике. Волим напор да се сними кадар овог тренутка, јер већ следећег га нема, волим кад сниматељ узме камеру на раме и закорачи у догађај, кад ухвати светло и ситуацију без режирања и понављања. Сниматељи непредвиђеног, за мене имају ранг заслужних уметника. Волим кад врућ материјал унесем у монтажу, кад га мајстор монтаже меморише и заједно од најбољег, правимо боље, упркос столицама без наслона, дугмићима који на додир отпадају, истрошеним касетама. Ако нам затреба ваздуха, преоријентишемо се на сопствене резерве. Али, наш удружени адреналин добија битку и са техником. И ту не важи рок трајања ни истекла гаранција. Жеља да поетизујемо, да наткреирамо сниматељев занос са терена, успева да збуни и покварену машину. Једном, двапут, и она је принуђена да се понаша као да је од јуче. Одради што јој је задато. Иза тога, зна се шта ће рећи телефони који звоне.

Дакле, ја сам дневно програмирана. И мој нервни систем је – дневни. И крвоток. Ја сам од оне врсте која има добре налазе. Само је повремено, од прекомерне дозе рада – на инфузији. Али, чим водица исцури, поново смо у акцији. Дужа пауза у раду, резултира „падом система“, атрофијом организма. За поштеног информативца дужи годишњи одмор је као пензија. Људи ТВ информативе, то је лига гвоздене нерватуре, физичке и менталне виталности, феноменалног организационог инстинкта, хиперинтуитивности. Стално смо  доступни, кад звони телефон, прва мисао је – редакција! Ми имамо два јата лептира у стомаку. Прво зна се, а друго покреће адреналин сталног опреза. Шта је следеће, који је мој наредни јуриш? И катарза?