Ratibor Trivunac, Tadej Kurepa, Ivan Vulović, Sanja Dojkić, Ivan Savić i Nikola Mitrović, šestoro je anarhosindikalista puštenih prošle nedelje da se, posle pet i po meseci provedenih u pritvoru, brane sa slobode. U skladu sa svojim (anti)političkim kredom, oni tvrde da se ni sada ne nalaze zapravo na slobodi, jer nema slobode dok su radnici i seljaci eksploatisani i dok država štiti tajkune. Ipak, pritvor je neuporedivo gori od nelagodnosti „uslovne slobode“.

Krajem avgusta prošle godine na Ambasadu Grčke u Beogradu bačena su dva Molotovljeva koktela, pri čemu je počinjena materijalna šteta u iznosu od 18 evra. To je stavljeno na teret pomenutim anarhosindikalistima najpre kao prekršajno delo izazivanja opšte opasnosti, da bi, ubrzo potom, bilo preinačeno u krivično delo međunarodnog terorizma. Advokat Srđa Popović tvrdi da je apsurdno na osnovu ovakvog prekršaja podizati optužnicu za međunarodni terorizam. Nebojša Popov, pak, tvrdi da je reč o montiranom političkom procesu. Optuženi, koji su doista prošlog leta protestovali ispred grčke ambasade u znak solidarnosti sa pobunjenim studentima u Grčkoj, izjavljuju da nisu počinili pomenuto nedelo i prete tužbom državi. Uz to, tvrde i da im je u pritvoru prisilno iznuđivano priznanje.

Dve stvari ovde su već sad sasvim izvesne. Prvo, naša mlada demokratija iznedrila je svoje prve političke zatvorenike i disidente. Drugo, njena krhkost ne može da se nosi sa zahtevima za onim slobodama koje njenoj vladi ne donose koristi.

S obzirom na to da je u temelje sadašnjeg režima ugrađena nada nekadašnjih disidenata i Miloševićevog i Titovog režima, i s obzirom na to da su u temelje Titovog režima bile ugrađene nade disidenata komunista koji su tamnovali u Kraljevini (ne treba smetnuti s uma da nije isto biti član Komunističke partije kad je ona pod zabranom i kad je ona na vlasti), možemo postaviti sledeće pitanje: da li će, poput svojih prethodnika, jednog dana vlast osvojiti današnji disidenti i da li će i na njihove nade položene u temelje novog režima morati da podsećaju novi disidenti?

Kad je reč o anarhosindikalistima, odgovor na ovo pitanje je jasan. Anarhističke ideje uvek su disidentske. U biti anarhizma, naime, nije participiranje u vlasti, niti u ma kakvom obliku dominacije. Za anarhiste, svaka vlast je oblik ugnjetavanja.

Anarhosindikalistička inicijativa zalaže se za direktnu akciju kao nenasilni oblik borbe koji podrazumeva, pre svega, bojkot, sabotažu i štrajk. Solidarnost anarhosindikalista sa radnicima i seljacima u njihovoj bori protiv nepravdi koje im nanose poslodavci i država svakako da predstavlja opasnost za režim u kojem postoje ozbiljni egzistencijalni razlozi za protest. Ali, ovde je posredi borba za prava i slobode koje garantuje i Ustav.

Svojim idejama i aktivizmom, anarhosindikalisti nas podsećaju na temeljne stavove humanizma. Na to da ljudi ne samo što se rađaju kao slobodna bića nego imaju i pravo da budu slobodni; na to da su ljudi sposobni za solidarnost i za dobrotu, a ne samo za gramzivost i egoizam. Najzad, podsećaju nas i na to da svaka vlast korumpira te da s njom uvek treba biti oprezan.

Kad se radnici zatvaraju u fabrike, kad seljaci blokiraju puteve, moramo imati na umu da je u korenu njihovog spontanog postupka jedna anarhistička ideja. Svaki vid borbe za ostvarivanje prava koji prelazi institucionalne okvire, u kojima se ta prava ne mogu ostvariti, u biti je anarhistička akcija. Bez delatnih anarhističkih ideja nezamislivo je istinski pluralističko demokratsko društvo.

Ideja da se crkveni velikodostojnici uspostavljaju kao eksploatatorski sloj u odnosu na vernike – što je danas sasvim očigledno i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kad pojedine vladike više liče na krezove nego na isposnike koji su dali zavet siromaštva, i kad su neki od njih uprkos svojim deliktima izvan domašaja zakona – takođe je anarhistička ideja. Ko bi danas mogao doživeti da mu jedan episkop opere noge, kao što je to učinio Hrist svojim učenicima. Suština Hristove misli i delovanja jeste ukidanje hijerarhije putem nenasilja. Upravo to je odlika i modernog anarhizma koji baštini i ideje jednog Tolstoja i Gandija: nenasilna direktna akcija koja odmah i ovde ukida autoritarnost, bez obzira na to da li je reč o društvu, instituciji, organizaciji ili porodici.

Sledbenici Hristove misli, dakle, ne bi trebalo da budu pastiri zatečenog poretka krute hijerarhije u crkvi i poštovaoci svetovne vlasti, nego upravo borci protiv svakog oblika dominacije. Jedan od retkih srpskih vladika koji je još sredinom osamdesetih godina prošlog veka na pitanje o povraćaju imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi govorio da je Crkva bliža Bogu ukoliko je siromašnija, koji je krajem devedesetih pisao pismo javnosti o ugrožavanju prava Albanaca na Kosovu i nazivao ih braćom, koji je tih godina i patrijarhu Pavlu javno zamerao što odaje počasti predsedniku Miloševiću, danas je, pod teretom optužbi za imovinske malverzacije, vladika bez svoje episkopije. Umesto vladike Artemija (Radosavljevića) na čelo eparhije raško-prizrenske, kao vršilac dužnosti, postavljen je vladika Atanasije (Jevtić) koji ostaje upamćen i po tome kako, pred početak ratova na prostoru bivše SFRJ, na nacionalnoj televiziji, pokazujući jednu dečju lobanju, raspiruje bolne i opasne resantimane na stradanja Srba u NDH.

Da zaključimo, samo ono društvo i samo ona organizacija, svetovna ili verska, koji svoje anarhiste mogu da izdrže kao svoje prijatelje, odista su zakoračili putem demokratije.