„У смеђем шортсу и белој мајици без рукава, Виторија Ветра нимало није личила на ученог физичара”: „лице јој је било непогрешиво италијанског порекла”, а његове су црте „чак и са десетак метара зрачиле сировом сензуалношћу”.

Томови женских студија и сати истраживања могли би се утрошити на неумољиву снагу клишеа; на неуморну снагу баналности са којом се у жанровским творевинама типа „мистериозног трилера” какав је роман Дена Брауна Анђели и демони барата женским изгледом, националним и културним идентитетима, тајнама религије, науке и технологије. Да физичарка цео дан скакуће у шортсу, решавајући мистерије Ватикана и антиматерије, вероватно је колико и да универзитетски професор једе јабуку док држи предавање. А то чувени симболог Роберт Лангдон и чини док објашњава студентима колико Господ Бог заправо личи на Зевса.

Клишетирана научница-лепотица и интелектуалац непостојећег усмерења крећу у битку са антиматеријом, спасавање Католичке цркве и борбу против Илумината. Да сачувају Ватикан и ухвате убицу преферита морају успети у само двадесет и четири часа. Девет година након објављивања, бестселер Дена Брауна Анђели и демони пребацује своју трилерску магију на биоскопски екран, играјући на увек сигурну карту: антикатоличко расположење. Најзахвалнија у том контексту је вечита тензија између науке и религије. Подручје такве провокације је брисани простор заблуде: у њену мрежу ухваћени су не само читалац и гледалац већ и експерти за верска и научна питања. 

Успех Дена Брауна заснива се управо на заблуди: на уверењу да се произвољности у његовим заплетима и материјалне грешке у подацима морају исправљати и демистификовати. Баш као што је звање „симболог” фиктивно, измаштана је и аргументација тезе да је Исус био жењен, а да се антиматерија чува у тегли за дунст. Подлегавши бесмисленој потреби да демантује лаика са осредњим талентом за писање, и сам ЦЕРН, Европска организација за нуклеарна истраживања, објављује на angelsanddemons.cern.ch до комичности једноставно објашњење антиматерије. Одговори на „често постављана питања” треба да развеју сумње не само у могућност уништења света већ и у могућност да се антиматерија складишти у преносивим контејнерима. ЦЕРН демантује да се бави тајним истраживањима и да је у својим лабораторијама „скувао” Интернет, али и гордо показује како је угостио протагонисте филма Анђели и демони.

Денбрауновски жанровски подухвати, било на филму било у прози, не доприносе популаризацији науке, већ популаризацији мистике. Чињеница да количина антиматерије која је створена у ЦЕРН-у за двадесет година има експлозивну снагу петарде нема шарм ни интригантност фиктивног заплета о антиматеријској бомби. Да штета буде већа а зарада слађа, и на „декодирању” Анђела и демона и Да Винчијевог кода додатно се подстиче индустрија забаве и завере. Тако уз сваки Браунов роман следи и поплава медијских производа која профитира на демантовању његових произвољних теза: баш као да су се договорили...

А забава и завера у Брауновом случају почивају на тајни: она, како тврди француски филозофски тандем Делез–Гатари, има недокучиву садржину и проблематичну форму. Тајну је, кажу они, једнако тешко препознати колико решити. Уочавање тајне није ништа мање тајанствено од истраживања њене садржине. Шпијун, воајер и уцењивач једнако су тајновити као знање које крију.

Тајна се понекад најбоље сакрива у транспарентности: највећа је кад се поиграва оним што је видљиво. Успех Дена Брауна не почива зато на проблематичној вештини приповедања нити на сензационализму паранауке већ на игри са транспарентношћу тајне. Принцип је савршено јасан: да би тајна била истовремено очита и недокучива треба је сместити на најосетљивије подручје – тајна треба да буде тамо где је улог људски живот и људска душа, дакле тамо где су наука и религија. Још кад ове свете територије угрози фаустовски негативац који је једнако крволочан колико интелигентан, заплет може да почне. Тајна друштва, перверзни ритуали и злоћудни симболи су ефикасан мотор заплета за Да Винчијев код и Анђеле и демоне колико и одлучни, поштени, етички беспрекоран протагониста. Браун за своје хероје бира интелектуалце, поседнике савременом друштву наоко непотребних сазнања као што су етимологија и религијска симболика, отварајући безграничан простор у решавању енигми њиховој ерудицији и њеном креативном коришћењу.

Браунов Роберт Ленгдон има на располагању само аристотеловска двадесет четири сата да спасе свет из руку зла и реши тајну која га гура на ивицу пропасти: уз знање и моћ расуђивања, мора поседовати одлучност и брзину. Ерудиција Борхеса и рефлекси Рамба тако су основни означитељи модерног Одисеја, који мора бити довитљив, динамичан и прагматичан. Он мора имати Пенелопу која га прати, не ону која га чека. Мрачне тајне, заверу и зло, по закону жанра, не могу раскринкати ескцентрични усамљеници: то може само принципијелна коалиција мушкарца и жене, не само зарад стварања и дозирања сексуалне тензије која увек добро досоли заплет, него и због поштовања светог жанровског рецепта о споју енергија – женске интуитивности и мушке одлучности. Коалиција је боље деловала у мистичном споју Молдера и Скалијеве: њихова крајње формална одећа провоцирала је више од врућих панталоница Виторије Ветре.