Од почеткадо краја 20. века одиграло се око 2500 важнијих јавних скупова на улицама Београда: митинзи, протести, преврати, крунисања, венчања, сахране, верске манифестације, параде, слетови, спортски догађаји, културне манифестације, дочекивања и испраћаји државнихгостију...Историја уличних догађања у Београду током 20. века сажета је на 101 фотографији и видео-снимцима на мултимедијалној изложби „Време улице” отвореној у Конаку кнегиње Љубице. Великог и одговорног двогодишњегпосла прихватили су се историчари Музеја града Београда Дарко Ћирић, Биљана Станић и Владимир Томић, а финално обличје ова студиозна изложба добила је у одличној поставци Александра Денића.

Иако Београдникада није био урбанистички планиран са намером да буде политичка арена,његове улице, тргови и другијавни просторибили су поприште различитихмасовних окупљања као одговор на жижна збивања у земљи и свету у датом тренутку. За разлику од српске престонице, Париз је пример града у коме су наменски прављени широки булевари да би се масама онемогућило да их „покрију”, а жандармерији олакшала интервенција.

Приљежни историчари су израчунали да је Београдседмину века провео у атмосфери рата, бомби, терора, неизвесности.Иако су се страначка окупљања традиционалних српских политичких партија у 20. веку одвијала у београдским хотелима и кафанама, улична окупљања грађана били су рефлекс одређене политике било да су се њој противили или је потврђивали.

Круг двојке

Прво велико јавно окупљање на београдским улицамау 20. веку забележено је у јулу 1900. године, на венчању краља Александра Обреновића и Драге Машин, када је организована бакљада у присуству великог броја грађана. Колона са заставама предвођена студентима и члановима академског певачког клуба „Обилић” стигла је до куће краљеве веренице у Ресавској улици. Краљ и будућа краљица суса прозора поздравили окупљену масу...

Историја уличних догађања без обзира о којој је епохи реч, везује се за данашњи „круг двојке”.– То је посебно изненађење нашег истраживања, мада и у том простору неки локалитети кроз историју губе свој политички значај. Славија која је у првим деценијама 20. века, била центар левичарско радничког окупљања, данас функционише само као пролазно место, док континуиран политички живот имају, на пример, Трг Републике и Теразије као кичма Београда. Интересантан је и кружни ток кретања београдским улицамакарактеристичан за верске манифестације али и демонстрације скраја 20. века, који такође, ретко излази из круга двојке. Било јеи искорака из ове доминантне локације на леву обалу Саве. Већ између два светска рата постоје покушаји организовања митинга и штрајкова на том простору, отвара се бежанијски аеродром, касније се повезују Београд и Земун, гради се Нови Београд па тај део постаје поприште радних акција, а 90-их година на овом простору одржавају се митинзи. У том смислу интересантна је и Авала, односно споменик Незнаном јунаку, каоместо окупљања многих гостију Београда и његових владара. Занимљиво једа присуство Јосипа Брозакод споменика Незнаном јунаку никада није забележено. О томе зашто Тито никада није дошао на то место може само да се нагађа, објашњава Дарко Ћирић.

Од 1904.године икрунисања краља Петра Првог Карађорђевића естетика јавних окупљањабилаје срачуната на то да се на што мањем простору окупи што више људи. У периоду доласка Броза на власт Београд постаје театар, позорница накојој се свакодневно дешава оно што се у праузору – СовјетскомСавезу – може идентификовати као пропаганда. До 1948. године масовне, ритуалне манифестације на улицама Београда биле су скоро свакодневне, јер је тадашња власт имала потребу да легитимише револуционарну промену иосвоји срце и душу народа. На улицама се тада власт потврђује.Учвршћивањем власти учесталост оваквих манифестација се смањује. Чак и традиционалне војне параде постају све ређе да би 1985.године биле укинуте.

Контролисано незадовољство

„Право освајање власти на београдским улицама препознатљиво је текод почетка 90-их година. До тада су инструменти власти били јачи него народ и заправо народом манипулисали,било да је реч о круни, једној партији, једном човекукао симболу тепартије или војсци. Тек од 90-их година постаје јасно да окупљена, критична маса има реалну перспективуда одлучи осудбини друштва”, каже Ћирић истичући да је у својојисторији Београд, као главни град неколико различитих држава, ни у најелементарнијем виду није експериментисао са фашистичким узорима масовних окупљања.

Политичка дешавања у окружењу такође су се рефлектовала на улицама Београда. Револт изазван убиством Патриса Лумумбе 1961. године и велики митинг који је тадашња власт организовала на Тргу Маркса и Енгелса измакао је контроли па је група хулиганакренула ка белгијској амбасади са намером да је запали. У обрачуну је тадаповређено 80 полицајаца. Од тада, до краја 60-их година, тачније до ’68. и руске интервенције у Чехословачкој, исказивање незадовољствана улицама у вези са иностраним дешавањима било је контролисано.

Ауториизложбе истичу и податак да суу уличним нередима и демонстрацијама током 20. векаживот изгубиле 24 особе. Највише настрадалих било је пре Првог светског рата,а од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000. године када се завршава ова хронологија живот је изгубило седам особа. Имена свихжртава наведена су у књизикоја је штампана уз изложбу.

Београђане на улице нису само изводилиполитички догађаји негои сахране јавних личности, спортскеи културне манифестације.Историчари посебно издвајају сахрану Александра Ранковића (1983)којој је присуствовало неколико десетина хиљада грађана икојајеозначила први јавни протест против стања у земљи и постојећег система вредности. С другестране, смрт велике глумице Жанке Стокићпосле њеног хапшења, понижења и јавне осуде, оплакали су 1947. многи Београђани, али се пут Топчидерског гробља запутила само неколицина њених најближих рођака и пријатеља.

Културне и спортске манифестације коришћене су такође у сврху политичких утицаја и идејне пропаганде. Културни програми су некада били више израз пропагандне промоције, али често и препознавање стварних вредности које се нуде Београду. Почетком века аутори изложбе издвајајупосету индијског песника и нобеловца Рабиндранта Тагоре (1926) или Други међународни конгресвизантолога 1927.

Последњи догађај описан на изложби „Време улице” је 5. октобар 2000. године.

Садашњи век и догађаји којима је започео на сваки начин обезбеђују историчарима нову грађу забудуће истраживање феномена улице.