Након што су највеће хрватске издавачке куће отвориле представништва у Београду, имамо могућност да књижевност у региону сагледамо у крупнијој перспективи. Загребачки ВБЗ са београдском филијалом понудио нам је пуно занимљивих књига које откривају интересантне и живе литерарне светове блиске овдашњем читаоцу.

Гостујући у једној од сталних рубрика са насловом Литерарне перспективе на сајту eurozine.com Андреа Златар је написала интересантан преглед хрватске књижевне сцене који је у поднаслову садржао неколико кључних речи: неред, посттраума, стрес који затим долази. Једна од централних тема новије хрватске прозе свакако је послератно искуство изражено кроз ликове маргиналаца које писац користи „да би истражио егзистенцијалистичку тензију између појединца и друштва”.

У тексту о литерарним перспективама важно место заузимају пасуси о младој хрватској списатељици Маши Колановић и њеном заиста занимљивом роману. Ауторка дела Слобоштина Барбие написала је једну од најбољих књига у последњих неколико година. „Године Машина одрастања биле су вријеме када су се рушила царства”, записао је на корицама Миљенко Јерговић. „Тако би се то рекло у бајкама и хисториографским анализама. У ствари, било је то вријеме рата у Хрватској, вријеме 1991.”

Књигу о детињству под бомбама, Маша Колановић је написала на питак, али у исто време врло слојевит и сложен начин. Описујући како се играла и заједно са својим другарима селила у паралелни свет Барби лутака док су у позадини трештали авиони и гинули људи, ауторка је језиви стварносни свет препун злочина, агресије, гласних водитеља ТВ дневника и других хорор јунака из ратних деведесетих, заправо пројектовала на свет лутака којима се друштво у Слобоштини играло. Светови играчака и светови убица на почетку су било колико-толико одвојени, али како су се приче низале једна за другом, пројекција стварног зла на дотле нестварни свет Барбике и Кена била је све експлицитнија. Тако су на крају, мајсторском градацијом списатељице, дечија игра и крвава игра одраслих заправо изједначене. Раван лутака и раван стварности помешале су се у једну, чинећи од дечије игре и живота хорор.

То је био пун алегоријски погодак. У свој силини опаке књижевне теме успели смо да у целости схватимо шта је значило одрастати у ратној 1991. години; како је било гледати последњу епизоду Твин Пикса док свира ваздушна опасност, како су се говори политичара транспоновали у свет играчака и материјализовали у дечијој свести.

Маша Колановић је дискурс романа проширила играјући се паметно и са планом форме, чак и преломом фино опремљене књиге. Њени цртежи урађени у маниру за клинце, у највећем броју случајева, испали су горке политичке карикатуре које ће визуелно тај свет игре претворити у бол.

И роман Blockbuster ријечког писца Зорана Жмирића користи поп као један од темеља над којим се гради ратна атмосфера. Писац у овом случају користи филмске митеме, дозирајући их сасвим умерено. Пре него што пређе међу ратнике, Жмирић ће цитирати реченицу коју је изговорио Шиме. Људи започињу рат. Рат довршава људе. Писац намерно брише политичке етикете да би припаднике извиђачког вода оставио насамо, саме, изгубљене са ратом, плус филмским асоцијацијама које се враћају као једина константа.

Неко је лепо приметио како Жмирићеве јунаке занима само физиолошка страна рата. Они су изгубљени у времену и простору, попут ликова из америчких филмова о Вијетнаму. Остављени су тако да тачка ослонца егзистенције буде само једна једина реч – рат и ништа осим тога. У загушљивој и магловитој атмосфери, као да су у квизу, они се пропитују, постављајући једни другима питања из историје филма.

Читалац ће с времена на време приметити филмске дигресије: „Добар је Леоне, али Куросава је умјетник”, или „Клинт је најбољи Безимени којег је Леоне могао замислити”, на пример.

Да су главне карактеристике нове хрватске прозе заправо разноликост и разноврсност, показаће роман, колико стилски толико и тематски, сасвим другачији од претходне две књиге. Анела Борчић, списатељица са Виса, написала је оточки роман са насловом Гарбин, зао вјетар, у суштини породичну причу са заплетом око оставинске расправе, али испричану тако да се роман доима као један од првих у том жанру. Анела Борчић учинила је готово новом ту до сада већ толико пута коришћену тему и то првенствено лирским, песничким језиком којим приповеда. Већ од првог поглавља које се скоро чини као песма у прози, ауторка је описала јунаке Тарбушковиће, прво Стипана, најстаријег од четворице браће који стиже на оток надајући се да ће породица коначно успети да подели имовину, јер суд позива на расправу последњи пут. Оваква тема могла би се на први поглед учинити тривијалном, али језик ју је учинио занимљивом и свежом – језик који Анела Борчић очигледно доживљава као артефакт. Пажљиво брусећи реченице, тражећи у прози гипкост стиха, како је говорио Флобер, грубу стварносну тему списатељица разблажава и раствара речима, правећи од заплета акварел на коме ћемо угледати самоћу острва, али и сложене породичне односе кроз јунаке који више личе на сенке, на сећања које је продувао морски ветар.

Дакле, то су те три занимљиве и поетички сасвим различите књиге. Личне пре колективних поетика – један је од поднаслова прегледа литерарних перспектива Хрватске који је за Еурозине написала Андреа Златар. Одлични поднаслов могао би бити непревазиђени манифест добре књижевности. Откако имамо омогућен приступ књигама које пишу писци из некадашњих СФРЈ република, од аутора књижевних приказа често се захтева „генерализација”. Реч генерализација не може бити сагласна са усамљеношћу било ког стваралачког чина (чак и да овде не користимо аргумент Папа Хемингвеја: „Што више пишем све сам усамљенији”).  

Уколико некога занима лични утисак, рећи ћу, искључиво на основу мог скромног читалачког искуства препуног празнина, разуме се, да су ми се дела која долазе из региона понекад чинила тематски живљим и животнијим. Ко покуша да пронађе тренд, већ је у старту изван књижевности. Баш као и писац који приступа колективним поетикама – нарушавајући усамљеност која га је заправо и учинила писцем. А да не говоримо тек о некаквом подвлачењу црте и некаквим апсурдним измирењима са историјом: шта је било, било је, ми идемо из почетка. Шта ће радити писац ако се памфлетом одрекне тема које му можда сутра следују – а најчешће су одабране баш за њега, историја књижевности је то већ толико пута доказала.