Батине се морају издржати

ИМАГИНАРНИ ДИЈАЛОГ СА ЖИВОЈИНОМ ПАВЛОВИЋЕМ 
Боро Драшковић

Живојин Павловић већ десет година није међу нама. Преостали су нам за разговор његови филмови и књиге. И понекад цртеж, као изненадна интерпункција.

Живојин Павловић: Како изгледа смрт? Као тренутак пред утонуће у сан: ви не бисте да престанете да постојите и свим се силама упињете да се одупрете непостојању, али – ипак – у један чудан, непредвидив трен, строваљујете се у потпуно непоседовање (гашење) свести (било да у сну сањате или да вам сан остаје без снова)...

И све је исто и у смрти: губите се, ишчезавате, утапате се у непостојање.

На све стране – сан: смрт, филм, живот...

Ж. П. Не каже се случајно: „Живот је трен”: у сећању људском збијено је све минуло време, и оно, згомилано у том складишту, у тренутку васкрсава пред човечијим унутрашњим оком. Зато се и каже: „Живот је кратак”. (Али и: живот је сан”.)

Сан, изгледа, увежбава и само сећање.

Ж. П. Људи с филма, као и ратници, живе од сећања. И као што је за ратнике херојско доба њиховог живота време проведено у биткама, тако и филмским радницима дани проведени у снимању филмова представљају најупечатљивије тренутке њиховог живљења. А за филмског редитеља сав живот.

– Уз филм нема ситница у сећању, осим оних за које Достојевски каже да су најважније. Како само у први план меморије искрсне Џемс Џојс који у Трсту, у „Театро Мисла” с нама гледа филмове...

Ж. П. (осмех) Сећаћу се необичне скулптуре Џемса Џојса у биоскопској сали Радничког дома у коме се одржавао Међународни филмски фестивал „Алпе-Адрија”: начињена од теракоте, његова фигура седи у последњем левом седишту у десетом реду, погледа усмереног филмском платну.

У наше црне филмове... Или изненадно кино-око: у њујоршком дому Виларда ван Дајка преко званица у почетку одсутним погледом прелази Борис Кауфман, брат Дзиге Вертова, прослављени сниматељ Вигових филмова...

Ж. П. Поздравио се са свима и сео на клупу у мојој близини. Неко ко се налазио на супротном крају клупе, нагло је устао, клупа се преврнула и старац је пао...

А драматургија самог снимања филма доиста је сва од климакса... Заседа заузима посебно место међу твојим филмовима... И по сложености устројства кадра...

Ж. П. У том филму (са остварењем До виђења у следећем рату мени најдражем), дуги кадар развијам до пароксизма. Готово од сваког призора добијам кадар-секвенцу, са основном радњом или дијалошком ситуацијом у првом плану, али са разиграним, раскошно обликованим задњим плановима који, ношени динамиком збивања, бујају, смењују се или преплићу, нарастајући каткад до инферналних размера, или се гасећи, ишчезавају у магловитој суморној непокретности. Тако ритам филма дефинитивно не одређују монтажерске маказе, већ оркестрација збивања унутар кадра.

Уз наслов твојих интервјуа Језгро напетости поново сам се сетио саблазни коју је изазвао први твој филм који сам видео, у сарајевској „Кинеми”. Познаник, преводилац, кријумчарио нас је на затворене пројекције за политичаре, услов је био да се изгубимо са самим крајем филма, неопажени, у мраку. Након завршетка филма Кад будем мртав и бео, остао сам непокретан, у муклој тишини упалило се светло, срећом, „идеолошки жреци” били су у још већем шоку, па сам успео да се непримећен искрадем.

Ж. П. Не знам да ли сам у праву, али ми се, после вечерашњег гледања филма Кад будем мртав и бео чини да је то моје много хваљено остварење, истина, компактно, али и – приземно.

?!

Ж. П. Лет мртве птице је мој најпоетскији филм.

Примећено је да у неким твојим филмовима и фудбал игра особиту улогу. Као у кинеској пословици и позоришту, и у ђавољем филму је све повезано са свим. А спорт и поетика филма?

Ж. П. Фудбал – дуги кадар и сложени мизансцен. Кошарка – кратки резови.

Готово све што си снимао, писао и говорио, изазивало је на овај или онај начин, жестоку реакцију... Како си се у свему томе сналазио?

Ж. П. Осећању безизлазности опирао сам се на два начин: свешћу да су у политичком систему коме смо припадали судбине појединаца склоних немирењу с постојећим стањем ствари саздане од прећуткивања, прогањања и блаћења. И слутњом да оспоравање нечијег дела од заједнице не сме представљати стожер његовог живота.

Испљувак пун крви и... идеологије...

Ж. П. Плач над собом и сопственом жртвом може изазвати сажаљење, али поштовања – нимало. Ваља знати да свака, иоле самосвојна креација истовремено је и непослушност. Батине се морају издржати. Упорношћу се доказује да си у праву... Нисам хтео да се предам горчини. Одлазио сам на обале Тимока по смирај којим ме је увек даровала природа... Спасавао сам се радом кад нисам писао, или читао, брао сам воће, косио траву за стоку, оправљао капије на огради, крунио кукурузе... Хитао да искористим тренутну, по себе повољну, прилику да се докопам још једног филма...

Није једноставно усмеравати машту у два смера и у редоследу који не зависи увек од властите воље...

Ж. П. Снимајући филмове, ниједног тренутка се нисам одрицао пера: бележио сам догађаје, утиске и запажања, водио дневник смишљао приче, сакупљао грађу за будуће романе. Међутим, кад год бих исписао коју страницу филмског сценарија, осетио бих навирање горчине што се та замисао, која треба да се на целулоидној траци претвори у слапове покретних слика, не оваплоћује у извеснији литерарни облик – у роман или причу.

Планету филма читам с истом радозналошћу која ме није напуштала уз неко штиво из циклуса Дивљи ветар или Дневник...

Ж. П. У трену кад је белешка настала, она постаје моја духовна стварност, и ја се тих слика не могу ослободити... Ако ишта остане, биће то дневничке моје белешке, и ова књига што ме подсећа на риболовачку мрежу бачену у мутно загађено сећање, да из муља спасе јадне остатке бурног времена сред чијих се вртлога загубио и мој живот.

Мој живот, као барка на мору, час је усред буре а час на глатком огледалу бонаце, окупан светлошћу. Испуњен је узбуђењима, променама, сагарању иза камере, самовању над хартијом. И путовањима (сетно). Оно што после смрти човек за собом оставља су папуче, чаша из које је пио воду, ексер укуцан у зид, потпис на препорученој пошиљци, понека записана реч. Али све то време брзо изравна као што поплава збрише дугогодишњи труд.

У твом случају остаје и петнаест филмова, двадесет четири књиге... Ниси баш укуцавао ексере у воду...

Ж. П. Препустимо будућности вредновања, јер је, уосталом, она једина меродавна за то, и пожуримо да у свом кратком тренутку постојања искажемо оно што нам се чини да је неопходно рећи.

Искупио си своје време... Добро га распоредивши...

Ж. П. У 6.30 часова над рукописом сам (писац сам).

У 9.30 часова на пијаци сам, у куповини сира, лепиња, блитве, коприве, младог лука (снабдевач сам).

У 11.30 часова сам у посети Душану Стојановићу, а потом његовој тетки – купујем пушку двоцевку (ловац сам).

У 12.30 часова отварам папирнату врећу с 50 кг брашна – преручујем га у мање кесе (млинар сам).

У 17.30 часова завршавам песму Низ хотелских соба и прерађујем је (песник сам).

У 19.30 часова гледам тв-дневник (грађанин сам).

У 20.30 часова вечерам са женом и децом (отац сам).

У 21.30 читам Јасминину Антологију италијанске приповетке (интелектуалац сам).

У 23 часа гасим сијалицу и тонем у сан (човек сам).

Планета филма развила се управо испод изјаве шведског редитеља, мајстора: бити филмски редитељ понекад значи – срећу.

Ж. П. Нихилизам, као и било који Weltanshaung, сукобљава се са виталним силама – оне не траже објашњење, оне захтевају сопствено пражњење, у мом случају – кроз јаук, шапат, говор, смех. Укратко: нисам могао да ућутим... Ако се већ назире надвладавање ништавила, сме ли се поменути реч срећа из једног Бергмановог записа...? Не. Не сме. Јер: Тренутак у коме се изговара реч СРЕЋАН никад није срећан тренутак (Hans Magnus Encesberger).

Није ли такво свакодневно понашање, „такав активни живот (чулни немир, плановита реаговања на сваку врсту животних појава, ватрена машта и непресушна интелектуална радозналост)”, у супротности са исказом о свеукупном апсурду постојања?!

Ж. П. Није ли робовање илузија да оно што се чини има значаја у супротности са најдубљим нихилистикум осећањем свега постојећег? Вероватно. И кад би ме неко упитао: Зашто је то тако?...

Зашто је то тако?

Ж. П. Иако космичке размере потиру било какве вредности (измишљене од човека да би могао опстати), човек би, бичеван нагоном за трајањем, да грчевито остане у стању у коме је то што јесте, отуд довитљивост, памет, фантазија, бујање осећања, што се сведени под заједничку дефиницију, зову једним именом – љубав према животу. Из те љубави рађа се незасита глад за говором.