Svet je, 1930. godine, izgledao daleko drugačije nego danas (ako izuzmemo lajtmotiv svetske ekonomske krize) – u to preddigitalno doba, zvučni film u Americi i Evropi je u povoju, televizijski medij čini svoje prve katodne korake, a fudbal još nije prelazio granice sporta i postao sociološki, ekonomski, (pop) kulturni i globalni fenomen. Te godine, na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, u urugvajskoj prestonici Montevideu, među 13 reprezentacija učestvovala je i Jugoslavija.

Danas, osam decenija kasnije, pred predstojeće Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoj Africi, fudbal je i dalje spektakl, testosteronski koncentrat emocija, od besa do euforije, ali i biznis, ili pak pozornica ideoloških ili političkih čarki. Govoriti „o fudbalu, nogometu, i još ponečemu“ (poslužimo se naslovom dokumentarne TV serije Igora Stoimenova) znači govoriti i o kontroverzama oko kupoprodaje igrača, nameštenim utakmicama, pravičnim ili nepravičnim sudijama, i navijačima koji postaju huligani. Ili,pak, govoriti o zavisnosti o narkoticima, o ljubavnim aferama vrhunskih igrača i manekenki, robnim markama kojeoni promovišu, ili stilu života.

Fudbal je zaista ostao „više od igre“ (ponovo naslov, ovoga puta čuvene igrane TV serije u režiji Zdravka Šotre iz pera Slobodana Stojanovića); on može podrazumevati kako kolektivni slavljenički trans ili nacionalni ponos, tako i mračno naličje – agresiju, bezumlje, govor mržnje, pretnje smrću, čak i samu smrt.

Iako radio kao medij svojstvom dočaravanja slike zvukom pobuđuje imaginaciju (a time i napetost, saspens, kao neizbežni uslov dobre sportske utakmice),ipak je u prenosima sportskih utakmica izgubio bitku sa hipnotičkom snagom televizije. Filmski medij, sa druge strane, estetizuje fudbal. U filmu o fudbalu izvor napetosti je trenutak pred postizanje gola. Konvencija za postizanje vrhunske napetosti, ne samo uspešnog filma o fudbalu, već i same realne fudbalske utakmice, jeste golu poslednjem minutu. To nije scenaristički konstrukt, već igra statistike i verovatnoće,sa jedne strane, i odvažnosti i refleksa,sa druge strane, u jednom istinskom, neponovljivom trenutku.

Odlučujući golostaje upamćen kao filmski, on se citira kao filmski citat, mentalno se beleži kao vrhunski, minuciozni kadar. Fudbal nosi nešto filmsko u sebi, neki imanentni narativ – od postrojavanja igrača oba tima (i intoniranja himni ukoliko su u pitanju nacionalni timovi) koje predstavlja analogiju sa filmskom špicom, preko podele uloga (napad, vezni, odbrana, golman, kapiten, sudija, trener...),  do dramaturških obrta, peripetija i raspleta. Kao u paralelno montiranim filmskim scenama, gledalac filmske utakmice (bilo uživo ili putem TV prenosa) može istovremeno pratiti i glavni tok radnje, sa fokusom na poziciju fudbalske lopte, i simulirane (ili stvarne) povrede igrača koji odvraćaju pažnju sa glavnog toka fudbalske priče. Fudbal je, jednostavno, filmski sport. On zahteva i postiže apsolutnu identifikaciju gledaoca sa akterima. Pitanje katarze u fudbalu priziva i ključnu terminologiju Aristotelove teorije dramskog pesništva.

U istoriji filmske umetnosti, prekretnicu u filmskom tretmanu ovog sporta predstavlja „Bekstvo u pobedu“ Džona Hjustona početkom osamdesetih (do tada je film više „voleo“ alpinizam, boks, tenis, plivanje, atletiku, ili pak konjičke trke). Fudbalski golzadat protivničkom timu Nemaca je put do pobede ratnih zarobljenika, saveznika, u Drugom svetskom ratu, a Hjustonov film, u briljantnoj internacionalnoj glumačkoj pobedi,beleži i slavnog Brazilca Pelea.

Devedesetih, „Stadionska groznica”, ekranizacija autobiografske proze Nika Hornbija, sa Kolinom Firtom u glavnoj ulozi, žanrovski predstavlja romantičnu komediju na fonu fudbalske utakmice Arsenal–Liverpul krajem osamdesetih. Dvehiljaditih, fudbal postaje intrigantan začin odrastanja i seksualne inicijacije u tinejdžerskoj komediji „Igraj kao Bekam“ (preciznije, „Felšuj kao Bekam“) rediteljke Gurinder Čada, sa Kirom Najtli u glavnoj ulozi, ili pak postaje deo koreografije u treš komediji „Kung-fu fudbaleri“ („Šaolin fudbal“) Stivena Čaua.

Seriozniji tretman fudbala danas, čini se, donose dokumentarci. Jedan je posvećen Peleu, „Pele zauvek“ Anibala Masaini Netoa, koji rezimira slavne dane Peleovog fudbalskog kluba Santos i osvajanje tri svetska prvenstva. U filmu je načinjena kompjuterska rekonstrukcija, po Peleu, najlepšeg gola, protiv Juventusa, 1963. koji nije ostao zabeležen u TV arhivama.

Drugi dokumentarac je, naravno, Kusturičin skorašnji „Maradona po Kusturici“, svojevrsno filmsko-fudbalsko jevanđelje, lična doppelganger antiglobalistička storija, koja je dala krila i drugim domaćim autorima – Darku Bajiću koji upravo snima dokumentarac „O Gringo” o planetarnoj slavi Dejana –Ramba Petkovića, aktuelnog igrača brazilskog Flamenga, kao i Draganu Bjelogrliću, autoru igranog i dokumentarnog filma „Montevideo, Bog te video“ o nastupu jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Urugvaju.

Konačno, beogradska publika imala je prilike da vidi nesvakidašnji dokumentarac o fudbalu u okviru aktuelnog 6. festivala dugometražnih dokumentarnih filmova, „Sedam veličanstvenih”. Film ne samo da predstavlja programsko iznenađenje za ovaj festival, već i neočekivan izbor protagonista.  

U filmu  „Sudije“, belgijskih reditelja Iva Inana, Erika Kardoa i Delfina Leriseja, priči o nekoliko profesionalnih evropskih fudbalskih sudija koji su sudili na kontroverznim utakmicama Evropskog prvenstva EURO 2008, najomraženije aktere svake fudbalske utakmice vidimo kako na terenu, tako i u svlačionicama, na redovnim brifinzima i analiziranjima televizijskog materijala koji neretko daje potpuno drugačijudimenziju od one na samom terenu, vidimo ih i u okrilju porodice koja ih bodri i strepi pred svaki njihov nastup.

Posebnu kontroverzu izazvao je Hauard Veb, tridesetosmogodišnji britanski fudbalski sudija, čuven po suđenju na utakmici Austrija – Poljska, kada je u poslednjem minutu zaustavnog vremena dosudio penal za Austrijance. O snazi emocija i afekata u fudbalu govori i podatak da je, nakon te utakmice, poljski premijer javno zapretio smrću ovom sudiji, a ubrzo je na sajtu Youtubeosvanuo preteći video ogorčenih poljskih navijača. I ne čudi što se belgijski autori opredeljuju za ovakav dokumentarac – prizori sa Hejsela, kobnog briselskog stadiona na kojem se sredinom osamdesetih dogodila pogibija navijača pred utakmicu Liverpul–Juventus, ostaće najmračnija tačka u istoriji fudbala. U dokumentarcu „Sudije”, kojije inače podržao i predsednik Uefe, fudbalska legenda, Mišel Platini, autori insistiraju na ljudskoj i ranjivoj strani fudbalskih sudija i mogli bismo reći da film predstavlja izvesnu apologiju ovom nezahvalnom zanimanju ili pak hobiju.

Na početku filma, švajcarski sudija Masimo Buzaka kaže grčkom fudbaleru na kraju meča: „Mi nismo bogovi, pravimo greške” i to će nadalje odrediti i sam ton ovog dokumentarca, u kojem će protagonista biti i Roberto Rozeti, koji je sudio u finalu EURO 2008.na utakmici Nemačka–Španija. Dostojanstvene mlade sudije u filmu (svi imaju između trideset i četrdeset godina), istovremeno i arbitri elegancije, pokazuju jednu drugačiju, još izazovnijustranu fudbala, koja nam je doskora ostala skrivena.