Свет је, 1930. године, изгледао далеко другачије него данас (ако изузмемо лајтмотив светске економске кризе) – у то преддигитално доба, звучни филм у Америци и Европи је у повоју, телевизијски медиј чини своје прве катодне кораке, а фудбал још није прелазио границе спорта и постао социолошки, економски, (поп) културни и глобални феномен. Те године, на првом светском првенству у фудбалу, у уругвајској престоници Монтевидеу, међу 13 репрезентација учествовала је и Југославија.

Данас, осам деценија касније, пред предстојеће Светско првенство у фудбалу у Јужној Африци, фудбал је и даље спектакл, тестостеронски концентрат емоција, од беса до еуфорије, али и бизнис, или пак позорница идеолошких или политичких чарки. Говорити „о фудбалу, ногомету, и још понечему“ (послужимо се насловом документарне ТВ серије Игора Стоименова) значи говорити и о контроверзама око купопродаје играча, намештеним утакмицама, правичним или неправичним судијама, и навијачима који постају хулигани. Или,пак, говорити о зависности о наркотицима, о љубавним аферама врхунских играча и манекенки, робним маркама којеони промовишу, или стилу живота.

Фудбал је заиста остао „више од игре“ (поново наслов, овога пута чувене игране ТВ серије у режији Здравка Шотре из пера Слободана Стојановића); он може подразумевати како колективни слављенички транс или национални понос, тако и мрачно наличје – агресију, безумље, говор мржње, претње смрћу, чак и саму смрт.

Иако радио као медиј својством дочаравања слике звуком побуђује имагинацију (а тиме и напетост, саспенс, као неизбежни услов добре спортске утакмице),ипак је у преносима спортских утакмица изгубио битку са хипнотичком снагом телевизије. Филмски медиј, са друге стране, естетизује фудбал. У филму о фудбалу извор напетости је тренутак пред постизање гола. Конвенција за постизање врхунске напетости, не само успешног филма о фудбалу, већ и саме реалне фудбалске утакмице, јесте голу последњем минуту. То није сценаристички конструкт, већ игра статистике и вероватноће,са једне стране, и одважности и рефлекса,са друге стране, у једном истинском, непоновљивом тренутку.

Одлучујући голостаје упамћен као филмски, он се цитира као филмски цитат, ментално се бележи као врхунски, минуциозни кадар. Фудбал носи нешто филмско у себи, неки иманентни наратив – од постројавања играча оба тима (и интонирања химни уколико су у питању национални тимови) које представља аналогију са филмском шпицом, преко поделе улога (напад, везни, одбрана, голман, капитен, судија, тренер...),  до драматуршких обрта, перипетија и расплета. Као у паралелно монтираним филмским сценама, гледалац филмске утакмице (било уживо или путем ТВ преноса) може истовремено пратити и главни ток радње, са фокусом на позицију фудбалске лопте, и симулиране (или стварне) повреде играча који одвраћају пажњу са главног тока фудбалске приче. Фудбал је, једноставно, филмски спорт. Он захтева и постиже апсолутну идентификацију гледаоца са актерима. Питање катарзе у фудбалу призива и кључну терминологију Аристотелове теорије драмског песништва.

У историји филмске уметности, прекретницу у филмском третману овог спорта представља „Бекство у победу“ Џона Хјустона почетком осамдесетих (до тада је филм више „волео“ алпинизам, бокс, тенис, пливање, атлетику, или пак коњичке трке). Фудбалски голзадат противничком тиму Немаца је пут до победе ратних заробљеника, савезника, у Другом светском рату, а Хјустонов филм, у бриљантној интернационалној глумачкој победи,бележи и славног Бразилца Пелеа.

Деведесетих, „Стадионска грозница”, екранизација аутобиографске прозе Ника Хорнбија, са Колином Фиртом у главној улози, жанровски представља романтичну комедију на фону фудбалске утакмице Арсенал–Ливерпул крајем осамдесетих. Двехиљадитих, фудбал постаје интригантан зачин одрастања и сексуалне иницијације у тинејџерској комедији „Играј као Бекам“ (прецизније, „Фелшуј као Бекам“) редитељке Гуриндер Чада, са Киром Најтли у главној улози, или пак постаје део кореографије у треш комедији „Кунг-фу фудбалери“ („Шаолин фудбал“) Стивена Чауа.

Сериознији третман фудбала данас, чини се, доносе документарци. Један је посвећен Пелеу, „Пеле заувек“ Анибала Масаини Нетоа, који резимира славне дане Пелеовог фудбалског клуба Сантос и освајање три светска првенства. У филму је начињена компјутерска реконструкција, по Пелеу, најлепшег гола, против Јувентуса, 1963. који није остао забележен у ТВ архивама.

Други документарац је, наравно, Кустуричин скорашњи „Марадона по Кустурици“, својеврсно филмско-фудбалско јеванђеље, лична doppelganger антиглобалистичка сторија, која је дала крила и другим домаћим ауторима – Дарку Бајићу који управо снима документарац „О Гринго” о планетарној слави Дејана –Рамба Петковића, актуелног играча бразилског Фламенга, као и Драгану Бјелогрлићу, аутору играног и документарног филма „Монтевидео, Бог те видео“ о наступу југословенске репрезентације на Светском првенству у Уругвају.

Коначно, београдска публика имала је прилике да види несвакидашњи документарац о фудбалу у оквиру актуелног 6. фестивала дугометражних документарних филмова, „Седам величанствених”. Филм не само да представља програмско изненађење за овај фестивал, већ и неочекиван избор протагониста.  

У филму  „Судије“, белгијских редитеља Ива Инана, Ерика Кардоа и Делфина Лерисеја, причи о неколико професионалних европских фудбалских судија који су судили на контроверзним утакмицама Европског првенства ЕУРО 2008, најомраженије актере сваке фудбалске утакмице видимо како на терену, тако и у свлачионицама, на редовним брифинзима и анализирањима телевизијског материјала који неретко даје потпуно другачијудимензију од оне на самом терену, видимо их и у окриљу породице која их бодри и стрепи пред сваки њихов наступ.

Посебну контроверзу изазвао је Хауард Веб, тридесетосмогодишњи британски фудбалски судија, чувен по суђењу на утакмици Аустрија – Пољска, када је у последњем минуту зауставног времена досудио пенал за Аустријанце. О снази емоција и афеката у фудбалу говори и податак да је, након те утакмице, пољски премијер јавно запретио смрћу овом судији, а убрзо је на сајту Youtubeосвануо претећи видео огорчених пољских навијача. И не чуди што се белгијски аутори опредељују за овакав документарац – призори са Хејсела, кобног бриселског стадиона на којем се средином осамдесетих догодила погибија навијача пред утакмицу Ливерпул–Јувентус, остаће најмрачнија тачка у историји фудбала. У документарцу „Судије”, којије иначе подржао и председник Уефе, фудбалска легенда, Мишел Платини, аутори инсистирају на људској и рањивој страни фудбалских судија и могли бисмо рећи да филм представља извесну апологију овом незахвалном занимању или пак хобију.

На почетку филма, швајцарски судија Масимо Бузака каже грчком фудбалеру на крају меча: „Ми нисмо богови, правимо грешке” и то ће надаље одредити и сам тон овог документарца, у којем ће протагониста бити и Роберто Розети, који је судио у финалу ЕУРО 2008.на утакмици Немачка–Шпанија. Достојанствене младе судије у филму (сви имају између тридесет и четрдесет година), истовремено и арбитри елеганције, показују једну другачију, још изазовнијустрану фудбала, која нам је доскора остала скривена.