Slike u tihovanju: Milan Tucović

Milan Tucović (1965) vodeći je slikar svoje generacije. Vrlo darovit i veoma skroman, srdačan, topao i povučen istovremeno,neko je ko uspeva da jednom nogom bude u ovom, a drugom u nekim drugim svetovima. Tražeći lokal gde ćemo razgovarati,Tucović i ja smo lutali ulicama, ja nisam imala baterije za diktafon, u kafeu gde smo odabrali da sedimo nisu primali kartice i tražili smo negde automat. Hodajući za njim kroz Beograd, mislila sam o Tucovićevim slikama koje su svojevrsni relikvijari, na kojima likovi imaju lica dece sa onog sveta koja su se zaigrala.

Vreme ne vlada ovim platnima na kojima otkucava večnost, već prostor, i to onaj Šejkin prostor, na kome pronalazimo obične predmete koji odjednom kao da imaju magijska svojstva. Nežna lica sa njegovih slika kao da šapuću: „Jesam li ja čuvar brata svoga?” Tokom decembra i januara, galerija RTS-a bila je neprekidno puna posetilaca koji su mesečarskim hodom prolazili pored Tucovićevih slika. Tu je i monografija koju je o njemu napisala Milanka Todić. O tome, Tucović kaže:

– Sedam godina nisam izlagao u Beogradu. U septembru 2009. bila je jedna manja izložba u novootvorenoj galeriji „Uroboros”. Čitavu izložbu činila je – jedna slika. Ta izložba posledica je želje da se stvori jedna ambijentalna celina u kojoj se prožimaju dokumentarnost i fikcija. Svet je danas zatrpan raznim vizuelnim senzacijama, i to pred slikare stavlja mnogo složenije zahteve u smislu onoga šta se dešava sa slikom kada izađe iz ateljea. Svaka izložba mora danas imati nešto što će privući gledaoca, ubediti ga da to pred njim nije isprazna reklama koju treba preleteti okom. Tu jednu sliku pod nazivom „Pristanište” radio sam tri godine. Rad na slici pratio je snimatelj i fotograf Branko Pelinović kamerom i fotoaparatom, a od sirovog materijala mladi dizajner multimedija Bojan Kanačković izmontirao je film u trajanju od 20 minuta. Film prati muzika Toma Vejtsa, muzika koju sam najčešće slušao dok sam radio na slici. Očekujem da kad posmatrač pogleda film drugačije gleda i sliku koja je pred njim, drugačije posmatra i doživi „Pristanište”. Možda je ljudima našeg doba teže da ostvare spontan i direktan upliv u energiju i značenje slike, pa je to prožimanjefilma, muzike, fotografije, poezije sada dragoceno.

Da li je današnji čovek izložen teroru slika, vizuelnog – televizija, mediji, na sve strane su slike, bombardovani smo slikama, slikama drugih, sopstvenim slikama, sve su radnje u ogledalima, vidimo bezbroj svojih odraza, danas postoje gradovi u kojima vas neprestano snimaju, na primer London?

Postoji interesantan esej Arnolda Šenberga iz tridesetih godina prošlog veka, gde on govori o tadašnjem audio teroru. Zamislite momenat kada je radio tek u povoju, a već neko govori o audio teroru. Jer pre togamuzika se slušala samo u crkvi, na nekim kraljevskim svečanostima ili u krčmama. Muzika nije bila opšteprisutna. Audio teror i danas je prisutan, recimo ovog trenutka, dok razgovaramo, prisutna je muzika želeli mi to ili ne. A o teroru slike da i ne govorimo, stalno gledamo slike,gledamo televiziju, bilborde, nosimo slike na odelu, reklame…

Da li je čovek do te mere bombardovan vizuelnim, slikama, da je postao, u izvesnoj meri, slep?

U Svetom pismu se kaže: Ne sipa se novo vino u mešine stare. Očigledno je da je stari način prezentovanja slike kao likovnog dela sada neprihvatljiv. Publici se na poseban način mora prezentovati likovno delo, jer smo u izvesnom smislu prisiljeni da se branimo od prevelikog broja slika da bismo sačuvali svoj unutarnji svet. Izložbe moraju biti drugačije, celovite, sa određenim ciljem, sa tezom. Moraju biti dinamične, uz prisustvo, recimo, dokumentarnog materijala, sugestivne postavke ili nečeg sličnog što će posmatraču olakšati pristup često hermetičnom svetu slikara. Posmatrača moramo pokrenuti da ne bude pasivan šetač već onaj „drugi”, bez koga se ne rađa umetnost. Jer, ne zaboravimo, ako je slika prava, ona je susret posmatrača sa samim sobom. Za taj susret se vredi boriti.

Ali taj susret nije lak…

Nije i baš zbog toga moramo posmatraču da pomognemo…

Da li neprekidno u sebi nosimo slike, bez obzira da li smo slikari? Da li smo svi mi kolekcionari unutarnjih slika?

Mislim da jesmo. Često razmišljam o onoj biblijskoj rečenici „U početku beše reč”, jer mi se čini da je slika starija od same reči. Jezik se kasnije formirao na osnovu slika, vizuelnih simbola. Slika je primarnija od reči. Mi mislimo u slikama, bar mi koji smo iz sveta umetnosti.

Pisci koji kao da progovaraju sa Vaših slika su Kiš, Singer, Bruno Šulc…

Sada tom spisku dodajem i pesnika Zbignjeva Herberta, čiju sam poeziju i eseje mnogo čitao. Dopao mi se način na koji kod njega u nekakvom svevremenu postoje i prošlost i sadašnjost. Sebe vidim kao nekoga ko prolazi kroz istoriju umetnosti pešice, polako, tragajući za osloncima u antičkoj umetnosti, renesansi, ali i u iskustvima XX veka.

XX vek bio je vek dekonstrukcije…

Tragično je koliko je u ljudima bila jaka ta potreba za dekonstrukcijom, vivisekcijom i atomizacijom sveta. Bojim se da se taj eksperiment završio potpunim raskidom sa našim religijskim, magijskim, duhovnim bićem. U pećini Lasko,slikar koji slika bika to čini kao deo magijskog rituala neraskidivo povezanog sa životom. Stvaralački čin izvire iz potrebe da se održi život. Pikaso slika bika kao reminiscenciju na bika u pećini Lasko, umetnost postaje igra likovnih elemenata koja polako počinje da gubi vezu sa dubinama našeg bića…

Često putujete, najčešće ka Grčkoj. Verujete li da je svet nastao u svetom basenu Mediterana?

Moji su preci iz slovenskih šuma, ali da verujem u reinkarnaciju verovao bih da sam poreklom iz Mediteranskog basena. Kada odlazim tamo, kao da se vraćam kući. Volim Peloponez i njegovu zavodljivu škrtost u kojoj se rodila naša civilizacija.

Vašim slikama vlada ćutanje, selencijum. Likovi na Vašim slikama vode unutarnji monolog…

Vode unutarnji monolog, ali nije umetnost tu. Umetnost nastaje ne na platnu, već u susretu sa drugim. Ona postoji, titra, sija, na tom rastojanju od metra između slike injenog posmatrača, u toj svetoj tišini.

U pravoslavlju postoji jedna reč – tihovanje…

U tom stanju tihovanja, neme komunikacije slike i njenog posmatrača, dovršava se sam stvaralački proces. Život slike zapravo tada počinje.

U mladosti ste doživeli posebno osećanje pred jednom Leonardovom slikom?

Veliki umetnici poput Leonarda ostaju večita tajna. Način na koji je naslikao bosu Bogorodičinu nogu na kamenu dokaz je božanskog upliva – stopalo je slikano tako suptilno kao da je od duha satkano. Kao dete imao sam malu knjižicu sa Bogorodicom među stenama i gotovo uvek je bila pored mene. Kada sam u Luvru stao ispred te slike, kao da sam bio ispred nečeg što je moje.

Sanjate li noću da slikate?

Sanjam, ali nezavisno od toga, sada već godinama slikam kao što dišem. Muze me odavno ne posećuju, i ne žalim zbog toga. Slikanje je stanje duha u kome ili jeste ili niste.

Čovek ima neutaživu potrebu za umetnošću. Pa ipak, oko nas se poznate galerije i knjižare gase…

Neoliberalna ekonomija i koncept sveta gde je profit alfa i omega svega, neminovno su doveli do toga da se knjižare gase. Narodu se pred spavanje servira poneki rijaliti šou, da lakše sklizne u komu. Onaj ko mnogo čita postavlja mnogopitanjai pravi probleme. Neko je to odlično shvatio i misleći ljudi su potisnuti u stranu. Umetnici su u najamnom odnosu spram kustosa i kuratora. Postali su samo zamenljivi delovi teksta koji ispisuju drugi. Galerije i muzeji danas često kao da anesteziraju ljude. U njima je umetnost na nivou šoka, štosa, zabave, politički upotrebljiva, ne postavlja bitna pitanja, ne dodiruje dušu, sterilna je, ili,kako se to kaže – politički korektna. Prisustvujemo totalnoj zloupotrebi umetnosti, jer umetnost nije umetnost ako ne postavlja suštinska pitanja ljudske egzistencije. Naše društvo je siromašno, Srbija centralizovana, sve što se događa, događa se u Beogradu, a u njemu ima sve manje galerijskih prostora. Postoji Kulturni centar Beograda i Salon muzeja savremene umetnosti, ali oni već duži niz godina funkcionišu kao privatni prostori otvoreni samo za „recentnu umetnost”, video radove, instalacije, konceptualnu umetnost. Tu slikarstva gotovo da nema. Živimo u maloj sredini i ona je kumovala jednom provincijskom duhu, duhu sukoba i svađa. Ljudi idu samo na to da omalovaže jedni druge.

Šta je to sa slovenskim čovekom, sa tim nekim „orijentalnim pesimizmom” koji vlada kod nas, kako bi to Kusturica rekao?

Kod nas vlada grč u želucu i želja za sukobom. Nemamo svest da je uspeh drugog šansa i za nas same. Kusturicu često napadaju previđajući izuzetnu karijeru koju je napravio u svetu. To je onaj provincijski duh koji je, nažalost, najčešće generisan iz same prestonice,njenih, nazovimo to, „kulturnih centara moći”…

Srbima kao da ne treba neprijatelj, kao da smo sami sebi dovoljni…

U „Alanu Fordu” postoji natpis:„Traži se neprijatelj”. Kod nas za tim natpisom nema potrebe, mi neprijatelje rađamo sami.

Da li smo izgubili to nevino oko potrebno da bi se stvarala umetnost ili smo u politici preko glave?

Ovo drugo je, bojim se, odgovor. Nevolja je u tome što je neko proglasio da to nevino oko više nije u modi.

Na kog slikara mislite kada slikate?

Možda na Baltusa. U veku u kojem su svi želeli da budu moderni, on to nije želeo. Slikao je sopstvenim stilom, povučeno, ali tako da su na kraju njegove slike kupovali Pikaso, Miro… Danas je to ime koje zrači i vraća veru da je autentičan svet pojedinca značajan mnogima. Ne verujem u politički angažovanu umetnost.

Da li je i u antici bilo kupoprodaje duša, najčešće današnje transakcije?

Oduvek je bilo trgovaca dušom, samo je pitanje čovekovog pristanka. Danas se za prodaju duše nudi mnogo. Duša koja neće da se proda za materijalna dobra, pozicije, titule, plaća visoku cenu. Nepristajanje je teško izdržati. Danas malo ljudi zaista želi slobodu. Sloboda znači buđenje sa grčem u želucu, svakog jutra…

Jeste li Vi slobodan čovek?

Biti slobodan je isto kao biti hrišćanin. Sloboda se nikada nema za stalno, svakoga dana čovek se bori za nju.

Kad se sve završi, kad odemo sa zemlje, šta ponesemo?

Slike, verovatno slike i to ne one koje smo naslikali, već nosimo sećanja, uspomene, slike iz našeg života. To je Kiš opisao u „Enciklopediji mrtvih”.

Onda je Bog kolekcionar slika?

Da, u njegovom umu ima mnogo slika.