Бронзани Азнавур

Више пута ми се догодило да се, након извесног времена, нађем у атмосфери или у просторима за које сам, када сам их уграђивао у приче или романе, дубоко веровао да постоје само у машти. Или да су, чак, претеривање имагинације које читаоцу неће деловати уверљиво.

Иако је радња мог романа „Елиша у земљи Светих шарана“ смештена на неодређеном простору неевропског дела бившег Совјетског Савеза, први сусрет са данашњом Јерменијом ме је, најблаже речено – збунио: показало се да су моји „невиђени описи“ сушти реализам. Како у престоници, тако и, још више, у граду „број два“, Ђумрију, у којем су последице разорног земљотреса из 1988. године и данас више но видљиве. 

Признање тадашњег совјетског вође, Горбачова, да прва земља социјализма није у стању да се сама носи са последицама катастрофе и међународнухуманитарнупомоћ која је уследила историчари данас виде као један од симптома краја хладног рата. Град Берлин, тада још само Западни Берлин, подигао је болницу, а влада баронесе Тачер донирала је модерну школу. Она је, сасвим предвидљиво, уосталом, као у Фаулсовом „Магусу“, смештеном на имагинарно грчко острво названом Фраксос, понела име Лорда Бајрона.

Бараке које су користили британски грађевинари, након свечаног отварања училишта, предузимљиви локалац претворио је у први хотел у разрушеном граду. За дивно чудо, то место и данас, после двадесетак година, функционише као неформални угоститељски објекат. Ноћу, по потреби, и као јавна кућа и берза размене добара прошверцованих преко околних, углавном непроходних граница. Дању, на истом платоу, усамљени остарели вајар клеше гигантски споменик локалном великану који је, још у седмом веку, много пре оних чија су нам имена позната из уџбеника, доказао да је земља округла. Када се гранитни делови склопе биће то стојећа фигура од неких десетак метара постављена на каменој сфери.

А сасвим недалеко, на простору који би се условно могао назвати тргом са кружним током саобраћаја, у оси највеће градске авеније, постоји споменик који је одавно завршен. Обликован је као велика лучна капија изведена у руменом вулканском камену којим су подигнуте многе јерменске средњовековне цркве. Испред лука је огромна бронзана фигура, човек који нехајно држи руке у џеповима мантила. Натпис на плинти помоћи ће само познаваоцима древног јерменског писма. Ипак, препознаћете га: то је чувени шансонијер Азнавур.

Шарл Азнавур, рођен у Паризу као Шахнур Варенах Азнавурјан, један је од најпознатијих певача света. Године 1998. у анкети глобалне мреже Си-Ен-Енпроглашен је за „забављача столећа“, оставивши далеко иза себе фигуре какве су Елвис или Боб Дилан. Каријеру је почео са девет година, а светску славу стекао је када је Едит Пјаф препознала његов јединствени тенор са колоратуром баритона. Од тада се појавио се у шездесет филмова, компоновао око хиљаду песама и продао много више од сто милиона плоча.

Бронзани Азнавур се у Ђумрију не налази као један од најпознатијих живих Јермена – ту је зато што је, након земљотреса, великом брзином организовао хуманитарну помоћ разореним градовима. Његова тада основана фондација „Азнавур за Јерменију“ и данас организује добротворне акције за земљу којој је свака врста помоћи потребна.

Тако се једном уметнику, певачу – у неким деловима света рекло би се, видели смо, забављачу – догодило да, не желећи, оствари сан који потајно сања већина политичара. Светских, а богме, зашто да не – и наших. Да се на неком постаменту, за живота, овековечи у бронзи.