Čudo malih stvari u Vusteru

To je efekat letećeg ćilima.

To je kao da ti je neko izvukao tepih ispod nogu. Ili: znate onaj trik kad čovek sa prostrtog stola brzim potezom izvuče čaršaf a tanjiri i čaše ostanu kao što su bili. I to deluje nestvarno. Desio se buran događaj, a sve je isto kao što je bilo.

A ne bi trebalo da bude. Tako se osećam dva puta godišnje, kad izađem iz aviona.

Da, ja sam isti i misli su mi iste, samo što sam malopre bio u Srbiji, a sad sam u Americi.

Najvažniji sporedni efekat letećeg ćilima jeste obnovljeni osećaj čuda.

– To traje dva dana – nasmejala mi se Mina.

Bolder je šetao aligatora na lancu. To ne moramo činiti da bi nam život postao neobičan. Dovoljno je popuniti carinsku deklaraciju, proći kontrolu i izaći kroz aerodromski stakleni ulaz. Otčekao sam, dakle, pored opsesivne trake. Traka mi je donela plavu torbu. Pocinkovanim glasom sam izjavio da ne unosim suvo meso u zemlju. Prošao sam kroz staklena vrata i – paf! Oči su mi zaiskrile kao što su morale zaiskriti Evine kad je zagrizla jabuku i Adamove kad je primio komad jabuke iz Evinih usta.

Iznenadilo me je.

Šta?

Sve.

Oko mene su se kao u ubrzanom filmu kretalu crnci i Azijati. Amerikanci o kojima obično mislim kao o komšijama, sad su za trenutak opet bili „stranci”.

Neobičan je postao najobičniji čovek koji je sa mnom delio kombi od Bostona do Vustera. Čovek je bio preplanuo. Zvao se Ed Hajdar. Držao je „Mediteranski market”, jednu cimetastu prodavnicu u kojoj se prodaju grčka jela i vina i koja miriše na začine. U kombiju nam je pričao da je u njegovoj porodici bilo devetoro braće i svi su otvorili prodavnice. Ed je avionom upravo doleteo sa Floride. Provezli smo se pored toples bara VIP Launge, u kraju u kome ne bih želeo da se nađem noću.

– U Floridi ti je ovako. Na jednom ćošku je toples bar, na sledećem je crkva.

– Gde treba prvo ići? – upitao sam ga zainteresovano.

– Nemam greha koji bih ispovedio – odgovorio mi je ravnim glasom Ed.

Tajanstvene su bile Vusterske zgrade od crvene cigle, nekadašnje fabrike pretvorene u skladišta i stanove. Provezli smo se ispod tih tamnih silueta. Sneg je zatrpao moju ulicu. Iz gepeka sam izvukao tešku plavu torbu i udisao ciču.

Torba je grebala po sleđenom pločniku. Ašovom sam otkopao auto ispod snega. Pokušao sam da ga izvezem na ulicu. Iza kola se pušilo. Točkovi su šlajfovali na poledici.

Legao sam posle sedamnaestočasovnog putovanja. Sanjivo telo je stiglo u Ameriku ali je duša još putovala. U polusnu sam shvatio da često opisujem Beograd, ali da za beogradske prijatelje retko pišem o svakodnevnom životu u Americi. Najbolje da to uradim sad, jer će me neumoljiva navika stići za dva dana.

Čudo je, da se izrazimo uzvišenim jezikom, poljubilo moje oči i sledećeg dana. Ujutro je bilo minus jedanaest. Smrzla se brava na kolima. Smrzla se tečnost koja pere šoferšajbnu. Smrzli su se prozori. Ružičasto nebo najavljivalo je sunčan dan. Mesec je još bio na nebu kao izlizana bombona. Vozio sam se kroz šume pored jezera. Plavet se odavno smrzla i postala bela. Ledeni nakit je bio na granama. Sunce će ga u toku dana otopiti.

– Muzika je poruka tajnog sveta – pevao je glas džezerke na radiju. Je li to bila neka poruka za mene lično? Ne znam, ali je neobično. Neobične su bile bele kuće i travnjaci. Neobična je bila ljubaznost. Neobične su bile žene suve kože u dajnersima koje ti kažu „dušo.” Neobičan je bio sneg u parku u limunasto-narandžastom suncu. Neobična je bila hasidska sinagoga u susedstvu sa natpisom „Na prodaju”. Tu se subotom viđaju ljudi sa crnim šeširima i pejesima i žene u belim košuljama.

Poverovali biste da je godina 1911. i da se nalazite u Žitomiru. Stepenice su okrnjene pa biste mogli pomisliti da verni u pendžetiranim cipelama jure uz njih, željni duhovne pouke. To nije tačno. Hasidska zajednica u Vusteru se smanjila, nema više dovoljno ljudi, zatvoriće je i prodati. Ko da kupi sinagogu? Šta da otvori u njoj?

Osećao sam moć stvari. Čudo malih stvari.

Na fakultetu sam slušao o netradicionalnim studentima, a onda otišao na plivanje. Razdvajao sam plavet rukama. U drugom bazenu su plivači šuštali kao vodopad. Obukao sam se. Koža mi je mirisala na hlor. Otišao sam na ručak u Bojnton bar. Njihov oprljeni tuna sashimi je odličan, bolji nego u čuvenom Solu, preko puta.

U izlogu piše da oni toče koktele do dva. Šta vredi kad većina sveta pije pivo. Imaju četrdeset vrsta piva. Naručio sam „sijera nevadu” i čitao Anreja Bačevica, penzionisanog pukovnika, kome je sin poginuo u Iraku. Bačevic je tvrdio da je Reganova administracija proglasila samo potpunu nedodirljivost (stanje ravno besmrtnosti) kao jedini prihvatljivi minimum nacionalne bezbednosti. Otpio sam ozbiljan gutljaj dok su na ekranu kaskali guzati igrači bejzbola. Veoma je prijatno popodne u barovima, naročito posle druge čaše, samo da nisu svuda postavili televizore. Onomad sam se šokirao kada sam naleteo na tanki ekran – nad pisoarom. Dok vode koje su bile deo vas jure da se, metaforično govoreći, spoje sa okeanom, možete gledati – žensko kuglanje. Mislim da je žensko kuglanje nad pisoarom objektivno neobično.

Je li me iznenadilo? Jeste.

Zatim me je iznenadio upravnik pošte u Lesteru kad ga je mušterija upitala koliko bi bio težak paket u kom bi bratu poslao cipele. Upravnik je skinuo svoje cipele, stavio ih na vagu i odgovorio: Evo ovoliko! U pošti sam otkrio da je moguće naručiti dvadeset maraka sa sopstvenim likom. Ako prošetate kroz istoriju videćete da su dostojna tema umetnosti od vajkada do juče bili – kraljevi. Pored džinovskih faraona gmizala je sitna žgadija – narod. Marke su bile rezervisane za likove poput Franca Jozefa: njegove uske oči, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora, nisu bile ljudske oči. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred začešljanim bakenbardima, kao kod japanskih demona, bilo je lice stare mračne lisice. Kao primer konačne demokratizacije, sada se sa marke može smejati običan čovek, sa jeftinim naočarima, u kariranoj košulji. To me je iznenadilo.

Iznenadila me je i cura u apoteci „Volgrins”, gde sam došao da kupim sirup protiv kašlja. Cura je bila ružna. Imala je prsten u nosu. Lice joj je bilo veoma mrzovoljno. Na ruci je imala krasnopisnu tetovažu.

– Šta ti je to? – upitao sam je.

Njeno lice je postalo ljudsko.

– To piše na portugalskom. – osmehnula se.

– A šta?

– Srce ne može da oseti ono što oči ne vide.

Hm.

I obrnuto.