Чудо малих ствари у Вустеру

То је ефекат летећег ћилима.

То је као да ти је неко извукао тепих испод ногу. Или: знате онај трик кад човек са простртог стола брзим потезом извуче чаршаф а тањири и чаше остану као што су били. И то делује нестварно. Десио се буран догађај, а све је исто као што је било.

А не би требало да буде. Тако се осећам два пута годишње, кад изађем из авиона.

Да, ја сам исти и мисли су ми исте, само што сам малопре био у Србији, а сад сам у Америци.

Најважнији споредни ефекат летећег ћилима јесте обновљени осећај чуда.

– То траје два дана – насмејала ми се Мина.

Болдер је шетао алигатора на ланцу. То не морамо чинити да би нам живот постао необичан. Довољно је попунити царинску декларацију, проћи контролу и изаћи кроз аеродромски стаклени улаз. Отчекао сам, дакле, поред опсесивне траке. Трака ми је донела плаву торбу. Поцинкованим гласом сам изјавио да не уносим суво месо у земљу. Прошао сам кроз стаклена врата и – паф! Очи су ми заискриле као што су морале заискрити Евине кад је загризла јабуку и Адамове кад је примио комад јабуке из Евиних уста.

Изненадило ме је.

Шта?

Све.

Око мене су се као у убрзаном филму креталу црнци и Азијати. Американци о којима обично мислим као о комшијама, сад су за тренутак опет били „странци”.

Необичан је постао најобичнији човек који је са мном делио комби од Бостона до Вустера. Човек је био преплануо. Звао се Ед Хајдар. Држао је „Медитерански маркет”, једну циметасту продавницу у којој се продају грчка јела и вина и која мирише на зачине. У комбију нам је причао да је у његовој породици било деветоро браће и сви су отворили продавнице. Ед је авионом управо долетео са Флориде. Провезли смо се поред топлес бара VIP Launge, у крају у коме не бих желео да се нађем ноћу.

– У Флориди ти је овако. На једном ћошку је топлес бар, на следећем је црква.

– Где треба прво ићи? – упитао сам га заинтересовано.

– Немам греха који бих исповедио – одговорио ми је равним гласом Ед.

Тајанствене су биле Вустерске зграде од црвене цигле, некадашње фабрике претворене у складишта и станове. Провезли смо се испод тих тамних силуета. Снег је затрпао моју улицу. Из гепека сам извукао тешку плаву торбу и удисао цичу.

Торба је гребала по слеђеном плочнику. Ашовом сам откопао ауто испод снега. Покушао сам да га извезем на улицу. Иза кола се пушило. Точкови су шлајфовали на поледици.

Легао сам после седамнаесточасовног путовања. Сањиво тело је стигло у Америку али је душа још путовала. У полусну сам схватио да често описујем Београд, али да за београдске пријатеље ретко пишем о свакодневном животу у Америци. Најбоље да то урадим сад, јер ће ме неумољива навика стићи за два дана.

Чудо је, да се изразимо узвишеним језиком, пољубило моје очи и следећег дана. Ујутро је било минус једанаест. Смрзла се брава на колима. Смрзла се течност која пере шофершајбну. Смрзли су се прозори. Ружичасто небо најављивало је сунчан дан. Месец је још био на небу као излизана бомбона. Возио сам се кроз шуме поред језера. Плавет се одавно смрзла и постала бела. Ледени накит је био на гранама. Сунце ће га у току дана отопити.

– Музика је порука тајног света – певао је глас џезерке на радију. Је ли то била нека порука за мене лично? Не знам, али је необично. Необичне су биле беле куће и травњаци. Необична је била љубазност. Необичне су биле жене суве коже у дајнерсима које ти кажу „душо.” Необичан је био снег у парку у лимунасто-наранџастом сунцу. Необична је била хасидска синагога у суседству са натписом „На продају”. Ту се суботом виђају људи са црним шеширима и пејесима и жене у белим кошуљама.

Поверовали бисте да је година 1911. и да се налазите у Житомиру. Степенице су окрњене па бисте могли помислити да верни у пенџетираним ципелама јуре уз њих, жељни духовне поуке. То није тачно. Хасидска заједница у Вустеру се смањила, нема више довољно људи, затвориће је и продати. Ко да купи синагогу? Шта да отвори у њој?

Осећао сам моћ ствари. Чудо малих ствари.

На факултету сам слушао о нетрадиционалним студентима, а онда отишао на пливање. Раздвајао сам плавет рукама. У другом базену су пливачи шуштали као водопад. Обукао сам се. Кожа ми је мирисала на хлор. Отишао сам на ручак у Бојнтон бар. Њихов опрљени туна сасхими је одличан, бољи него у чувеном Солу, преко пута.

У излогу пише да они точе коктеле до два. Шта вреди кад већина света пије пиво. Имају четрдесет врста пива. Наручио сам „сијера неваду” и читао Анреја Бачевица, пензионисаног пуковника, коме је син погинуо у Ираку. Бачевиц је тврдио да је Реганова администрација прогласила само потпуну недодирљивост (стање равно бесмртности) као једини прихватљиви минимум националне безбедности. Отпио сам озбиљан гутљај док су на екрану каскали гузати играчи бејзбола. Веома је пријатно поподне у баровима, нарочито после друге чаше, само да нису свуда поставили телевизоре. Ономад сам се шокирао када сам налетео на танки екран – над писоаром. Док воде које су биле део вас јуре да се, метафорично говорећи, споје са океаном, можете гледати – женско куглање. Мислим да је женско куглање над писоаром објективно необично.

Је ли ме изненадило? Јесте.

Затим ме је изненадио управник поште у Лестеру кад га је муштерија упитала колико би био тежак пакет у ком би брату послао ципеле. Управник је скинуо своје ципеле, ставио их на вагу и одговорио: Ево оволико! У пошти сам открио да је могуће наручити двадесет марака са сопственим ликом. Ако прошетате кроз историју видећете да су достојна тема уметности од вајкада до јуче били – краљеви. Поред џиновских фараона гмизала је ситна жгадија – народ. Марке су биле резервисане за ликове попут Франца Јозефа: његове уске очи, тупе као дугмад, које су седеле у троугластим делтама бора, нису биле људске очи. Његово лице покривено као млеко белим, напред зачешљаним бакенбардима, као код јапанских демона, било је лице старе мрачне лисице. Као пример коначне демократизације, сада се са марке може смејати обичан човек, са јефтиним наочарима, у карираној кошуљи. То ме је изненадило.

Изненадила ме је и цура у апотеци „Волгринс”, где сам дошао да купим сируп против кашља. Цура је била ружна. Имала је прстен у носу. Лице јој је било веома мрзовољно. На руци је имала краснописну тетоважу.

– Шта ти је то? – упитао сам је.

Њено лице је постало људско.

– То пише на португалском. – осмехнула се.

– А шта?

– Срце не може да осети оно што очи не виде.

Хм.

И обрнуто.