Да, ја изгарам од страсти да се помешам са путницима и посадама, с морнарима и војницима, са сталним посетиоцима крчми – да будем део тог света, безимена, да слушам и да памтим... Да, Боже, ја желим да разговарам са сваким с ким могу што присније могу. Желим да могу да спавам под ведрим небом, да путујем на запад, да слободно ходам ноћу – писала је у својим дневницима деветнаестогодишња Силвија Плат, јадикујући да јој је све то великим делом ускраћено, само зато што је женског пола.

Недавно се на српском језику појавила књига Ребеке Солнит, „Луталаштво – Историја ходања”,(издавач је „Геопоетика”, превео Вук Шећеровић), где Солнитова пише о најразличитијим аспектима луталаштва – од филозофских, социолошких, психолошких, све до луталаштва као уметности.

Лична историја ходања

Ко се од нас није нашао у непознатом граду и кренуо насумице улицама, откривајући непозната лица излога, узнемирујућу лепоту улица у магли или раном јутру или сумраку, истражујући скривене меандре медитеранских, уских пролаза, где куће као да једна другој у лице дишу дах од песка и соли. Под напуклим сунцем, које блешти или под косим налетима упорних киша, не престајем да лутам градовима света. Историја ходања, тајна, неписана историја о којој говори Солнитова, моја је историја. Лутајући Лондоном, налетела сам на Черинг кросу на књижару где су се у приземљу продавале само еротске књиге, али ме је у подруму исте чекала књига тешка неколико килограма, која је детаљно говорила о животу и скривању Ане Франк, ране опсесије мојих младих година.

Шетајући бесциљно једне зиме Паризом, зауставио ме је натпис на једној згради. На српском и француском, писало је:„У овој згради живео је и преминуо велики српски и европски писац Данило Киш”. У Будимпешти сам, лутајући, налетела на кућу у којој је компоновао Малер, у Прагу на Музеј еротике, а у Салцбургу на родну Моцартову кућу – просто је изронила испред нас, мутножута, дебелих зидова, без раскоши и украса.

Снатрећи  кућом великог Волфганга, брзо сам обишла званичан део поставке – нотне листове исписане без иједне грешке ( као да је компоновао по диктату) и посвећене мајци, златне табакере и предмете са дискретним ознакама масонерије, но ја сам тумарала кућом и трагала даље.

Иза једних врата налазила се потпуно празна, савршено акустична соба, без прозора, обложена дрвеним оплатама, кружног облика, са клупама поређаним уза зид. Ту сте могли седети колико желите, али затворених очију, јер се на том месту, на једином месту на земљи, непрекидно емитује Моцартова музика у најбољим извођењима светских музичара. Не знам колико сам сати провела седећи на дрвеној клупи, лебдећи, само знам да је, када сам изашла, дан био замењен меком тамом пролећне вечери.

Од самог почетка историје, ходање је било стање у којем су „ум, тело и свет у одговарајућем реду, као три лика која напокон међусобно разговарају, или три тона која најзад творе сазвучје”. Ходање нам, каже Ребека Солнит, омогућава да будемо у своме телу и у свету, а да њима не будемо заузети. Русо, аутор „Сањарија усамљеног шетача”,  тврдио је да не може да мисли ако не хода, а Кјеркегор да му је „Копенхаген гостинска соба”, јер не може да мисли док не крене у шетњу. Кјеркегор је чувено дело „Или-или” саставио – ходајући. Хобс је шетао са уграђеном мастионицом у штап, да би одмах могао да запише оно што му падне на ум. Јунаци чувених романа „Уликс” и „Госпођа Даловеј”, „русвај својих мисли и успомена најбоље рашчлањују шетњом”. Поставља се питање када, заправо, савремени човек заиста мисли.Јер „у култури усмереној на производњу, мишљење се поима као нерад”. И када се креће, јурећи између авиона, аутомобила и јавног, градског превоза? А само кретање неминовно води „до промена у уму и то је оно што ходање чини вишезначним и бескрајно плодоносним: оно је уједно и средство и циљ и пут и одредиште”. Заљубљен у ходање, Торо је о њему написао истоимени есеј.

Живот бржи од мисли

Одлазак у шетњу данас је изгубио своје исконско, истинско значење. У Џојсовој причи „Мртви”, једној од најлепших икада написаних, на питање да ли је имала љубавну везу са давно умрлим младићем, жена одговара мужу убитачном реченицом:„Шетали смо понекад заједно”. Јер шетати са неким значило је кретати се у истом правцу, занемарити одредиште, а ставити у центар путовање само. Јер љубав као да и јесте пут, а не циљ. „Путовање је много важније од одредишта, а ум се, као и ноге, креће брзином отприлике три миље на сат. Ако је тако, онда се модерни живот одвија брже од брзине мисли, односно мисаоности”, пише Солнитова, додајући да је нестао јавни простор, а са њим и тело као одговарајуће покретно средство. Само тело у постмодернизму „не трпи хладноћу, врелину или кишу, не сусреће друге врсте, нема искуство праисконског страха нити осећа узбуђење и напрезање мишића до последњег атома снаге”. Речју, такво тело не проводи време у природи, на отвореном и нема емоције, само нагоне. У постмодерној појављује се често „тело које изгледа као да је изложено на лекарском столу или опружено у постељи; пошто је ослобођено захтева физичког рада, смештено у херметички изоловане коморе стамбених и  пословних просторија, овом телу није остало ништа осим еротизма, талога телесности”. Допадало нам се то или не, живимо у пасивном свету. Акција је само савршено одигран, виртуелан привид.

Ходочашћа постоје од када је света и века. Толстојева кнегињица Марија у „Рату и миру”, „док слуша приче ходочасника, жели да им се придружи”. Ићи на ходочашћа значи „кретати се танком линијом између духовног и материјалног света”. Јер ход има у себи и сакрални моменат. Реч ходати на јапанском означава и будистичку праксу. Но, данас је и ходочашће,или хаџилук,доживело преображаје. Тако је веома популарно постало ходочашће на бициклима (bikeathon), али је ходочашће претрпело и најновију мутацију –то је нешетња коју организује Институт уметности из Сан Франциска, на којој учесници дају новчане прилоге за које добијају мајице, без обавезе да иду у праву шетњу.

Првих деветнаест векова, све до двадесетог, женама је ходање на најразличитије начине било забрањено. Чак и у деветнаестом, сматрало се да је жена „сувише крхка да би сама ишла улицама”. Неоспорно је да ходање чини „битан аспект медитације, молитве и религијске потраге, саставни део контемплације и креације, од Аристотела и перипатетичара до песника луталица са улица Њујорка и Париза”. Ходање је начин да се остваре најразличитији сусрети, доживе неочекивана искуства, сусретну надахнућа, музе, суђаје, „тако да у ствари не бисмо знали шта би било од великих мушких умова да нису имали могућност да иду светом по сопственој вољи и нахођењу”. Замислимо Аристотела између четири зида или Канта, такође великог шетача, са кецељом око појаса. Но, женама је до двадесетог века ходање било – забрањено. „Чак и онда када им је било могуће да прошетају за видела, женама су ноћни часови – меланхолични, поетски, опијајући дах карневала градских ноћи – били нешто недоступно”, осим уколико нису биле проститутке, које се другачије и називају жене са улице – уличарке.

Шетња великим зидом

Па ипак, од свих перформанса са ходањем, најимпресивнији су извршили једна жена и један човек – Марина Абрамовић и Улај. Пројекат „Шетња великим зидом” био је планиран као врхунац њихових заједничких перформанса. Са супротних крајева 4.000 километара дугог Кинеског зида, планирано је да крену једно другом у сусрет пешице и да се венчају кад се сретну. Но, кинеске власти су правиле безброј препрека и време је пролазило. Њихов однос се толико променио да су 1988. кренули једно ка другом са раздаљине од 3800 километара и провели су у ходању три месеца. Када су се сусрели, загрлили су се у центру и –разишли заувек.

Касније, Марина Абрамовић почела је да прави скулптуре начињене од прираслих кристала и углачаних каменова,које је доносила са пута и стављала у столице, наслоне, постаменте, сачињавајући предмете за контемплацију. Најспектакуларнији рад биле су ципеле од аметиста, изложене у Даблину. Посетиоци су позивани да их обују, затворених очију. У тим ципелама од аметиста на стопалима, чинило се да је човек већ на путу, да су оне тачке ослонца око којих се окреће свет. Марина Абрамовић написала је да су „ове ципеле направљене за медитирање у ходу, да би свест о сваком кораку била већа”. Звале су се „ципеле за одлазак”.