I ФРУШТУК-КАФА У ЈЕЛИСИЈУМУ

Овђе на неким мјестима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и вјетрењаци и рђави људи; Драгиња и Мелиса као курве, а Влајко и Агапија опет кошто морализирају као Сократ…

Из тога свега морамо закључити да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике, нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактер народа нашега, ни ништа. (Вук Караџић, Друга рецензија србска, о роману Љубомир у Јелисијуму Милована Видаковића)

*

Пита ме, да му кажем гди је Љубомир био затворен, кад је вели за једну ноћ да озове са Милорадом на Мораву стићи могао? Кад убо ја неназначих место оно, гди је он затворен би, како може мој Ценсор от неизвестна места к месту известному растојаније оно мерити… Та он ако је и био из Херцеговине, не следује да није и у Сербији затворен бити могао... в за кафу што ми каже да ове у оно јошт време у Европи није било, и мени је то, може бити, и боље нежели и јему познато, но ја као и роману волео сам и кафу Господи за фруштук дати, него сланине или мандаре... (Милован Видаковић у Предговору трећег дела Љубомира у Јелисијуму, одговара Вуку Караџићу)

II СТРАСНО ДНО КРИТИЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ 

Јерков је живи пример човека који у књижевности крчи нове путеве. Тако је за свој докторски рад својевремено изабрао да пише о „најмање познатом писцу српскога језика”, „непризнатом” Иви Андрићу. Па ни тај свој докторски рад до дан данас није објавио у иоле читљивој форми, већ га крије у подруму Филолошког факултета на којем држи катедру доживотног професора из два предмета: „Које је године Андрић добио Нобела”, и „Зашто Киш није добио Нобела” (Небојша Васовић, НИН, А. Јеркову, полемика поводом Васовићеве књиге о Кишy)

*

Васовићева књига (је) увреда за свакога ко чита, воли и проучава српску књижевност, то је најнижи тренутак критичке интелигенције.За ту књигу њен уредник, песник, приповедач и књижевни критичар Васа Павковић каже да је „врло добро, страсно написана, узбудљива и провокативна, аналитична и аргументована, духовита и драматуршки прецизно организована”, па би је објавио „и када би у потпуности одударала од онога што (он, Васа Павковић – прим. А.Ј.) мисли о Кишовом делу”... Ја бих волео да се он прене из овог стања у којем се са Васовићем не „слаже без остатка”, али се ипак слаже. Ја се не слажем ни у чему, а скоро исто толико се не слажем ни са Васиним „открићима” да Љиљана Хабјановић-Ђуровић пише боље од Владимира Тасића, или да се Ева Рас може хвалити једнако као Горан Петровић... (Александар Јерков, НИН, поводом књиге Н. Васовића о Кишу)

III ДИВЕРЗАНТИ С КАНЏАМА

Да ли знате да су непријатељи Србије недавно извели показну вежбу под именом „операција Видојковић”... Владушић је дошао до оперативних сазнања – чије изворе није открио – о томе како се „операција Видојковић” одвијала. Најпре је одабран један млад писац из Србије, који, ко зна зашто, лоше мисли о држави у којој живи – па је тако избор пао на Марка Видојковића, аутора невеселог романа „Канџе”. Затим је тај писац вешто наметнут домаћој и страној публици као аутентични и чак најбољи представник младе српске књижевности. Тако је остварен главни циљ ове показне вежбе непријатеља Србије… (др Иван Чоловић, етнолог, на сајту Пешчаник)

*

Могуће је да се г. Чоловић и ја сасвим добро слажемо, само што су моје реченице за неку реч дуже, па г. Чоловић има проблема да их разуме&парафразира... Или, господине Чоловићу, хајде да кренемо од самог почетка: колико речи може да садржи реченица коју ви можете да схватите од речи до речи? Две (црно&бело)? Три („Мама кува ручак”)? Четири („Стари деда пуши лулу”)? Молим Вас, ако не можете да тачно парафразирате три обичне А.Б.Ц. реченице, онда отворите наводнике и цитирајте их! (др Слободан Владушић, књижевник и професор, Ивану Чоловићу у Новој српској политичкој мисли)

IV  СТЕРИЈИНА ШКОЛА

Ко год је изучавао филозофију и научне или уметничке теорије, а Мандић очито није, добро зна да је српски језик веома сиромашан у области апстрактног мишљења, те да је ту свако „посрбљавање“ врло штетно... Ова језичка мањкавост не важи, на пример, за пољопривредне или еротске појмове...  (Иван Меденица, поводом колумне Александра Мандића у Политикином Културном додатку)

*

Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да будe толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити... (Александар Мандић, поводом колумне Ивана Меденице у Политикином Културном додатку)

V ВИНЕТУ И ДОТЕПЕНИ БОСАНАЦ

Ваше казалишне и књижевне „критике“, међутим, не прелазе разину оних шкработина којима људи оправдавају своје путне налоге: „У Београду био, представи назочио, датум и пуса у чело“...

Ми Вас, додуше, не канимо баш наградити, али нас исто тако мало занима ствар Вашега кажњавања. Напротив, ми  бринемо. Покушавамо одредити онај тренутак кад ћете Ви пријећи на изравније методе, еда бисмо се побринули за мјере нужне самообране. Вама самима помоћи не може нитко. Ви сте, велештовани, ипак само један лонац-Претис, јер стално сте под паром властитога јала. (Драмски писац Слободан Шнајдер критичару Томиславу Чадежу, у загребачком часопису Зарез)

*

Укратко, Шнајдер би хтио да више не пишем, али ми ипак не наређује и да се убијем, јер то је „полемичка навада Ваше новинске куће”. Хоће рећи, ипак је он Аграмер, фин и наочит, а не некакав дивљи, дотепени Босанац. Осим што је лажов, Шнајдер је дакле и расист,а ја сам, дакле, ликвидатор. Осим њега, ја сам, „само у посљедњих неколико мјесеци”, ликвидирао Раду Шербеџију, и то зато јер ме није одглумио на сцени, затимСрећка Хорвата, и то зато јер сам љубоморан на његове књиге, те Златка Витеза, и то зато јер сам љубоморан на његову „ратну епизоду”. Једино не каже зашто сам ликвидирао њега. Уф, уф – рекао би Винету. (Томислав Чадеж, одговор С. Шнајдеру у загребачком Јутарњем листу)

VI ФИЛОЗОФИЈА НА ЛИФТИНГУ

„Прошле године у Француској је избила велика полемика после објављивања књиге БернараАнрија Левија О рату у филозофији. Како би оправдао своју критикуКанта, Леви се позивао на филозофа Жана Батиста Ботила. Ботил, међутим,никада није постојао – то је лик из књиге Сексуални живот Емануела Канта чији је аутор Фредерик Паж, филозоф пообразовању и новинар сатиричног листа Оковани патак. Паж,који уређује рубрику ’Карла Б’(замишљени дневник Карле Бруни),написао је да је Леви, док је писаокњигу ’вероватно у другој руци држао фен за косу’; новинар и писац Пјер Асулин је на страницама свог блога у електронском издању Монда Левија назвао ’оперисаним од хумора’ а његову књигу’манифестом надувеним од ботокса’...” (Из извештаја наше сараднице из Париза, Ане Оташевић)