Да ли је Боб Вилсон „издао” Вердија

Од нашег специјалног извештача

На самом почетку сезоне, већ дуго времена мирне воде римске Опере узбуркала је премијера Вердијеве опере „Аида”, спектакл најављен као „раскид” са традицијом. Наелектрисаној атмосфери у Опери нарочито је допринео редитељ и сценограф опере, Американац Роберт Боб Вилсон.

Још током припреме опере, овај култни авангардни уметник светског гласа (нама знани гост Битефа), нагласио је да се, по његовом суду, у поставци ове опере претеривало са једном врстом булеварске забаве: „Међутим, музика је узвишена и мој рад је формалан”. Слично својим поставкама „Аиде” у Бриселу и Лондону, осмислио је инсценацију и режију у „минималистичком” стилу, без кича и помпе. Уместо стереотипних решења, пирамида и поворки слонова, која карактеришу монументалне Зефирелијеве „Аиде”, Вилсон се определио за „есенцијалну” режију и сценографију, ослобођену гигантизма и грандиозних егзотичних елемената.

„Аида” у циркусу

Када се подигла завеса указала се готово празна сцена са пирамидама у позадини –без трагова фараонске раскоши античког Египта. Далеко од мелодрамске традиције, целокупна интерпретација, од стилизованог балета до мимике, више је личила на јапанско позориште кабуки. Редитељ је свео покрете на минимум „присиљавајући” солисте на позе инспирисане египатским барељефима. У достојанственој атмосфери и хладном светлу, као извајани, готово непомични певачи, обучени у костиме сличне оним из Лукасових „Звезданих ратова”, доприносили су утиску транспоновања места радње из Вердијевог Египта у ванземаљски простор.

(/slika2)Доследан себи, Боб Вилсон, признати мајстор позоришне авангарде, определио се за апстракцију. Као увек, он у музичком позоришту инсистира на светлосним ефектима, који „обликују” и „следе” његову „Аиду”. Светло у позадини које се, зависно од ситуације, мењало: од зелене, плаве, беле, до сиве боје, синхронизовано је са покретима руку певача, понекад гротескних, док су лица „зачараних” и „скамењених” учесника изоштрена попут сечива.

Није се дуго чекало на реакцију публике. Након непуних пет минута, чули су се први звиждуци. И током прва два чина, аплаузи су се смењивали са гласним оспоравањима. За време паузе, публика у сали поделила се у два табора. „Конзервативци” су узвикивали: „Вратите нам Аиду!”, док су припадници „новаторске” струје у хору узвраћали: „Ви сте фосили”! За време преостала два чина, завладало је кратко затишје пред буру. Када се, на крају, Вилсон са својим сарадницима појавио на просценијуму, публика је солисте и диригента поздравила срдачним аплаузом, као да је желела да нагласи разлику између музичког и сценског дела.

Критика се готово једногласно обрушила на Вилсонову „антиАиду”. Поред осталог,напоменуто је да је, под диригентском палицом Данијеле Орена, Верди постао исувише сангвиничан и нападан, а да је диригентов напор да компензира визуелну статичност (допуњаван честим поскакивањем на подијуму) још више истакао неповезаност између музичког дела и позорнице, те да ни певачка екипа није била довољно убедљива. Неки критичари мисле да је Вилсон изабрао погрешног аутора за своје експерименте и да је Верди доживео једну врсту „уметничког издајства”. Могло се прочитати и да Вилсонова „Аида” уопште не следи Вердијеву музику, као и да уметник није успео да успостави дијалог између слике и звука. Критичарка листа „Соле 24 оре” закључила је да је „Аида” завршила у циркусу.

О одлучујућем преокрету у програму римске Опере, у којем предњачи нови уметнички директор, Никола Сани, сведочи и светска премијера мултимедијалног ораторијума „Плава планета”, која је одржана одмах после „Аиде” у Народном позоришту у Риму (у близини Опере). Сани је истакао да ће током ове сезоне сала позоришта, као идеално место за савремену музику, бити посвећенаиновацијама и експериментисању, тј. „новим страстима”.

Познати енглески режисер, сликар и сценограф, Питер Гринавеј и Холанђанка Саскија Бодеке, коаутори и редитељи „Плаве планете”, у овом „лаичком реквијему” упозоравају на амбијенталну кризу проузроковану загађењем и претераним загревањем Земље, прогнозирајући да ће људска имбецилност изазвати потоп који ће избрисати човеково присуство на Земљи.

Пар Гринавеј-Бодеке (партнери у животу и раду) изабрао је, као алегорију, митску тему потопа, присутну у различитим културама широм света. У овој мултимедијалној параболи, на бини се смењују Ноје, Јованка Орлеанка (Нојева жена) и синови. Појављује се и Бог (представљен као лепа, полугола жена) који разговара са старим и себичним Нојем виртуелним путем. У слободном и анахронистичком маниру, представа поново креира мит, у којем се мешају различити језици: шпански, италијански,енглески и француски, подсећајући на древне текстове у којима су Нојеви синови сагледани као праочеви човечанства.

Неколико екрана различитих величина емитују „хај дефинишн”слике едена, земаљског раја сачињеног од незагађене воде, и пакла, у којем се смењују насиља човека над животињама и природом. Вода је кључни елемент Гринавејевог пророчанског упозорења које се односи на „ванредно стање” животне околине. Стога не чудибазен, постављен у партеру, у којем се крећу двоје нагих глумаца – плесача.

Балкански краљ

(/slika3)Симфонијска група изводи музику коју је за ову „еколошку” представу компоновао Горан Бреговић. О Бреговићу, који је у италијанским медијима често почаствован титулом „балкански краљ”, Гринавеј и Бодеке кажу: „Његов музички вокабулар је пун и емотивно богат. У структури реквијема, страдање и патња претварају се у слављење светлости и дуге, а преко меланхоличне тишине стиже се до експлозивног славља радости и наде”.

Слике, речи и силовите ноте балканског призвука пратиле су гледаоце током овог имагинарног потопа. Уметничка решења „Плаве планете”, најављена као важан корак напред у превазилажењу граница између биоскопа, позоришта и нових технологија дигиталне слике, заинтересовала су публику, која је по завршетку представе учеснике поздравила аплаузом, без звиждука, али и без овација. За разлику од „Аиде”, критичари се нису много бавили светском премијером „Плаве планете”. Издвајамо оцену Енрика Ђирардија („Коријере дела сера”) кога је запрепастило „сиромаштво” драматуршке супстанце. Он сматра да је представа, иако ангажована, више поучна, и, мада испуњена технологијом (мултиетничким фотографијама и видео-пројекцијама у стилу Нешенел џиографика), стара у концепцији.