Мексички нарко-тајкуни иза себе остављају пустош и главе које се котрљају. Баш зато нови поклон Карлоса Слима трајно и симболично штрчи над свеопштом деструкцијом. За неупућене, најбогатији човек на свету (по меродавној Форбсовој листи) изградио је архитектонски спектакуларну шестоспратницу у једном од луксузних језгра мексичке престонице, назвао је Музеј Соумаја, по преминулој супрузи, и у њене валовите галерије сместио уметничко благо које је по целом свету откупљивао током више деценија.

Прву слику, рад фламанског мајстора из 16. века, купио је још 1966. када се враћао са меденог месеца по Европи. Данас на око 7.000 квадратних метара галеријског простора Соумаја уз латиноамеричку уметност, и преколумбовске раритете, излаже богату збирку европских мајстора: Сезан, Реноар, Ван Гог, Матис, Да Винчи, Пикасо, Дали, Тулуз Лотрек… Највећа приватна колекција Роденових радова, омиљеног скулптора Слимове жене, која је болујући од бубрежне инсуфицијенције преминула још последње године прошлог века, усађена је на највиши шести спрат.

Фасада се, састављена у слагалицу од 16.000 алуминијумских шестоугаоника, шири, ка висини, над централним местом Трга Карсо. Овај сребрнасти облак се у почаст облинама Роденових скулптура извија, у свом струку, на половини висине. Иза блиставе фасаде, на својих шест различитих спратова је 17.000 квадратних метара ентеријера. 

Архитекта ове естетске конструкције је Фернандо Ромеро (39), иначе зет најбогатијег човека на свету, кога су и пре него што је упознао Слимову кћерку проглашавали за уметничког вундеркинда. Мора да је тасту направио велики попуст јер је за монументалну грађевину од њеног пројекта па до уградње најбољих коцки грчког мермера у подове Слим утрошио „свега” 70 милиона долара. И мада мексички бизнисмен одбија да се упушта у процене уметничке збирке од 66.000 експоната, стручњаци јој приписују вредност и до милијарду долара.

Као и сви велики подухвати, и овај доживљава своје крштење, уз велику полемику. То је великодушан поклон, трајнији од било које материјалне донације, кажу једни. Други пак тврде да је Соумаја само бесплатни мамац за потрошаче који ће на тргу моћи да ручају у једном од ресторана или да купују у некој од ексклузивних продавница из бескрајног ланца Слимове империје. У реконструкцију читавог сквера бизнисмен улаже још 700 милиона долара, десет пута више него што је вредан поклон у његовом центру.

Да ли га море духови из прошлости, или му је напрасно прорадила савест за земљу у којој од нарко-кланова страда стотине хиљаде Мексиканаца, тек прича се да сваки час седамдесет једногодишњи Слим ноћу походи свој музеј. Тамо сам, у огромном простору, разгледа и размишља над делима великих мајстора, које је подстакнут љубављу према бившој жени такорећи целог свог живота пажљиво одабирао. Ако ту налази инспирацију за нове послове, није ни то лоше, размишљају реалисти. Биће онда још сличних крајпуташа, уместо оних крвавих које сеју нарко-дилери.

Жизелин прелет

За разлику од птица које се враћају своме гнезду, на лет без повратка пошли су неки од најеминентнијих уметника чувеног Националног кубанског балета. Један од звезданих играча, Елијер Бурзак(27) објаснио је канадским новинама, када је одлука да остане у Монтреалу била обелодањена, да се на прелет одлучио из „артистичких разлога”. У име пет кубанских балерина и балетана, рекао је да је њихова намера да се прикључе некој канадској балетској трупи. Један од дезертера је и двадесет двогодишњи Јадил Суарез, уметник коме су приписивали челну функцију у кубанском балету.

Ово је само последњи балетско-политички случај у низу сличних, када се гостовање уметника са Кубе претвори у трајни боравак у туђини, ап осле гостовања са „Жизелом“, током фебруара. Велики кубански талас уметничких избеглица почео је 1966. када је у Паризу остало десет играча. Њима су се придружили искакањем кроз хотелски прозор, или бекством у неку од амбасада, уметници на гостовањима у Мадриду, Паризу, Лиону, Мексику, Канади… Многи од њих су се након лутања настанили у Мајамију, тамо где је антикастровска емиграција најмасовнија и најекстремнија.

Раширених руку их очекује оснивач и директор паралелног Кубанског класичног балета Мајамија који је поводом прелета у Канади поручио преко телевизије да ће упркос тешким економским околностима прихватити „све уметнике са Кубе који се одлуче да побегну”..Када се радило о руским балетским пребезима, сећа се старих хладноратовских времена, Американци су им зачас израђивали папире.

Ипак на 16. Међународном фестивалу балета у Мајамију и ове као и претходних година главне звезде су баш кубански уметници који су се некад искрцали на Запад на сличан начин као петоро последњих дезертера.

Дечје приче на колумбијској траци

Шта је уопште родољубље, ко се у Латинској Америци може назвати издајником, а ко патриотом, то је питање које често букне Зеленим континентом.

У сенци великих и богатих фестивала протекао је 51. Фестивал интернационалног филма у колумбијској Картахени. И на тој најстаријој континенталној манифестацији седме уметности било је јасно колико је фикција помешана са документарном реалношћу. У категорији играног филма победио је чилеански „Пост мортем”. Ради се о човеку запосленом у мртвачници у чилеанској престоници кога не занима политика. Али када је 11. септембра 1973. генерал Пиноче крвавим државним ударом збацио демократски изабраног социјалисту Салвадора Аљендеа и завео терор над неистомишљеницима, живот овог појединца променио се из основа. Посебно признање отишло је још једном чилеанском остварењу које се бави последицама Пиночеове диктатуре. У „Чилеанској згради” редитељке Мацарене Агило.

Исто је толико аутентичан и награђени колумбијски цртаћ документарац „Мали гласови”. Ретко када одрасли у публици плачу гледајући анимирани филм, а то се управо десило у Картахени. Колумбијски редитељ Хаиро Кариљо правио је овај цртаћ читавих десет година. Почео је 2000. када је у локалном Црвеном крсту био у прилици да разговара са децом која су са породицама морала да напусте своја села, због насиља парамилитарних нарко-група. Од тада је интервјуисао сто педесет малишана, копирао њихове цртеже, ангажовао групу младих колумбијских ентузијаста који су уз свој редован посао или постдипломске студије такорећи волонтерски радили на овом филму. Као и „Аватар”, и овај колумбијски филм, који је укупно коштао пола милиона долара, прављен је у 3Д технологији.

Где је био Карлос Слим за то време? У свом блиставом музеју на тргу Карсо размишљајући над Роденовим Мислиоцем.