У, за нашу средину драгоценом, есеју о „дарвинизму данас”, Предраг Крстић документовано и енергично доказује како „људско понашање и наша когниција (о постању свемира и живота на Земљи) деле дубоке корене са понашањем и когницијом животиња, као и да „дарвинизам заузима значајно, можда најзначајније место” у савременој биологији. Крстићев текст је утолико драгоценији што се појавио у водећим српским новинама, макар и при крају прославе сто педесете годишњице од штампања Дарвиновог епохалног дела „Постанак врста”.

Готово истовремено, појавио се „сажет водич кроз еволуциону биологију”, насловљен Дарвинијана („Службени гласник”, 2009), у коме професори Биљана Стојковић и Никола Туцић објашњавају Дарвинову теорију, супротстављајући је (као и Крстић) савременом религиозном креационизму, који безобзирно промовише библијску верзију о постојању „интелигентног дизајнера”, тј. Бога, творца/инжењера свемира, као што је записано у Књизи постања.

Оживљавање креационизма

Крајње је време да и у нашој земљи отпочне јавна научна расправа о дарвинизму, посебно када се узме у обзир чињеница да од 1878. године, када је објављен први српски превод (Милана М. Радовановића) „Постанка врста”, код нас није штампано ниједно друго Дарвиново дело, нити се појавила озбиљна студија о његовим открићима, док се истовремено – што је врло симптоматично – објављују многи памфлети и псеудонаучне „расправе” које негирају, изврћу руглу и анатемишу „књигу која је (потресла) свет”. Атрактивно опремљене, са дерогативним насловима попут „Страхоте које је дарвинизам донео човечанству”, „Када људска интелигенција постане мајмунска”, „Мутне воде еволуција”, „Завера еволуције”, „Обмана еволуције, „Крах еволуције”, „Децо, Дарвин није знао истину? – одличан приручник за децу и почетнике у науци”, штампане у завидном тиражу и врло брзо распродате. Непроверени гласови тврде да се неке од тих књига препоручују ђацима на читање, што није искључено када је једна наша министарка (образовања!) предлагала да се теорија еволуције искључи из школског програма зато што је „дарвинизам у супротности са Библијом”. Томе доприноси и чињеница да је у савременој Србији недопустиво низак постотак факултетски образованих људи (шест одсто), и још катастрофалнији проценат неписмених (бесмислено је наводити тренутни број, јер се он непрекидно повећава).

Како је могућно да се код нас тако упорно запоставља и драстично оспорава наука о еволуцији свемира и органског света на Земљи? Као што објашњавају Стојковићева и Туцић, један од разлога је оживљавање „креационизма, то јест његовог најагресивнијег облика – ’интелигентног обликовања‘ – у коме нема нити једног елемента науке, јер полази од апсолутно непроверљиве премисе о постојању недокучивог мистичног бића, као и од става да су речи Библије необориве истине (’чињенице’) које не могу (и не смеју) бити предмет дискусије”, и то у доба када се у културним срединама објављују многе студије о Дарвину као научнику и мислиоцу равном највећим умовима човечанства. Само током ове године, у Америци (где се води жустра расправа међу еволуционистима и креационистима), о дарвинизму је објављено 14 књига (и најављено још неколико), у Енглеској осам, у Канади три, у Аустралији пет, итд., док у Србији све до ове године није објављена ниједна! Зар треба тиме да се поносимо, као што саветују црквени душебрижници, уместо да признамо срамоту која нас тако дуго обележава?

Интелектуална транзиција

Бесмислено је, назадно и контрапродуктивно заташкавати чињеницу да се још увек налазимо у ”стадијуму примитивне спознаје” (Ричард Докинс), држећи се као пијан плота старозаветног „учења” о Постању, неразумно трачећи штура финансијска средства на међустраначка обрачунавања, нетрпељивост према друкчијимсексуалним склоностима, другим верским и националним припадностима, чак и на подстицање (крволочних) сукоба међу различитим спортским тимовима (где је ту „здрав дух у здравом телу”)? У таквој друштвеној клими нема довољно простора за демократско супротстављање различитих мишљења, убеђења, веровања, идеја, понајмање за популаризовање научних чињеница. Срећом, постоје људи који настоје да промене стање ствари: без њих у „интелектуалној транзицији”, за коју се надахнуто и упорно залаже неуморни колумниста Културног додатка „Политике” Златко Паковић, није могућно извршити било какву промену. Као што закључују Стојковићева и Туцић, „у демократским друштвима (мора да) постоји право сваког појединца да верује (у било шта), док наметање религије као друштвене (државне) идеологије представља велику опасност за демократију, идеолошку толеранцију и људску слободу”.  Можда највише за исцељење рана проистеклих из незнања и полусазнања, „од чега се бранимо ћутањем о чињеницама које потврђују да смо само једна међу другим животињским врстама, која је радила исто што и све друге: зарад самоодржања” (Крстић). Као да још увек живимо у 19. веку, када је и сам Дарвин (ниједног тренутка не одричући се својих феноменалних закључака) сматрао да његово дело треба објавити тек после смрти, због тога што је тада владало религиозно тумачење постанка свемира и органског света у њему. Ипак, неодољиви откривалачки инстинкт, уз изузетне посматрачке и аналитичке способности, посебно његов мисаони капацитет, помогли су Дарвину да одоли таквим искушењима. Прихвативши агностицизам као неминовност у размишљању о свевишњем бићу (чије постојање није могућно доказати, па је о томе излишно спорити се), Дарвин се ослањао на чињенице које потврђују да су „све људске особине, укључујући друштвени инстинкт, по свему судећи стечени деловањем природне селекције” (Порекло човека). Насупрот религиозном веровању, такво схватање смело гледа чињеницама у очи, олакшавајући спознају да је, како сматра Томас Ман, суштина људског постојања у пролазности, и да развијена свест може да спозна смисао „ограничености живота”, што отклања узнемиреност, и доводи до „нирванског прихватања” неминовности у коју нас је поставила природа.

Амфилохијске проповеди о „здравој Србији“

Током прославе 150. годишњице објављивања Дарвинове књиге, „Постанак врста”, Србија је (нажалост) потврдила да је – још увек – обавија научни сумрак, и да је потребно дуго времена – и одлучности – да се искобеља из стадијума културне заосталости. Наравно, постоје објективни, умногоме трагични узроци који су довели до садашње ситуације у Србији, где још увек цветају примитивистичка схватања, укључујући филаретовске и амфилохијске проповеди о „здравој Србији” и „одбрани православља”, чиме се, у ствари, вређа и банализује непатворено религиозно осећање. Србија не може да „оздрави” све док се не ослободи заблуде о свом „небеском” пореклу и јединственим својствима. Корени нашег порекла, као и других народа, су у животињском царству, што није нимало деградирајуће, када се има на уму величанствени развитак/еволуција органског света коме припадамо. Зато је тужно сазнање да, након 150 година од Дарвиновог открића, у Србији преовлађују схватања каква су царовала у време после објављивања „Порекла врста”, поводом чега се (у стиховима) огласио неки православни свештеник, бранећи православље – увредљиво и за њега и за читав људски род:

Стара глупост дигла људе к подобију вишњег Бога
Нова мудрост спустила га до мајмуна репатога.

Аутор је дугогодишњи професор на Универзитету Харвард, САД