Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Proces odabira naslovne strane u poznatom nedeljniku „Tajm“ jedna je od ključnih operacija u pripremi svakog broja. Pažljivo se odmerava tema, glavna poruka i vizuelni motiv. To je proces koji često počinje nedeljama unapred: određuju se autori glavnog teksta i umetnik koji će da napravi grafiku ili fotografiju. U biografijama mnogih poznatih umetnika – da pomenem ovom prilikom samo „našeg“ Mirka Ilića – naslovne strane „Tajma“ imaju istaknuto mesto.

Naravno, sem što donosi profesionalnu satisfakciju, potpis na koricama ove publikacije podrazumeva i sasvim pristojan honorar. Ili je bar tako donedavno bilo.

Kad je prošle godine odlučeno da u jednom od brojeva priča sa naslovne strane bude „nova skromnost“ – povećana sklonost ka štednji zbog ekonomske krize – odabrana je fotografija sa motivom plastične tegle pune metalnih novčića: poruka je bila da i tako sačuvani sitniš može da bude spas kad dođu crni dani.

Tek nedavno je otkriveno da su na ovaj način i urednici „Tajma“ praktično primenili ono o čemu su pisali. Umesto da su fotografiju sa motivom štednje poručili od nekog poznatog fotografa, što im je inače praksa, i sa njim potpisali uobičajeni ugovor o uobičajenom honoraru od nekoliko hiljada dolara, obratili su se jednoj internet agenciji koja u svojoj bazi ima na milione fotografija čak 70.000 autora. Iz tog obilja odabrali su pomenutu i za nju platili velikodušnih – 30 dolara.

Bio je to presedan, kako se ovih dana konstatuje u mnogim blogovima i sajtovima „frilansera“, slobodnih umetnika iz raznih oblasti, koji se sve češće ponavlja. Pisci, novinari, grafički dizajneri, fotografi, suočeni su sa konkurencijom koja, zahvaljujući internet komunikacijama i „onlajn“ bazama radova, dolazi sa svih strana planete, spremna da porudžbine ispunjava po višestruko nižim cenama.

Donedavno, ovo je najviše ugrožavalo slobodne fotografe, one bez stalnog poslodavca, koji su živeli od pojedinačnih porudžbina. Nove, digitalne fotografske tehnologije, činjenica da je svet danas slikaniji nego ikad, i postojanje internet „stokova“ („magacina“) sa milionima fotografija koje se plaćaju centima – počelo je da ozbiljno ugrožava egzistenciju većine.

Sada su na udaru slobodni novinari. Zbog krize u novinskoj industriji, samo ovde, u Americi, u poslednje dve godine je, zbog gašenja listova ili smanjivanja redakcija, bez posla ostalo više od 30.000 novinara, urednika i drugih.

Promenilo se, zatim, i novinarstvo: sa jedne strane sve je manje papirnih novina, a sve više virtuelnih internet publikacija. Ovo drugo je pri tom uticalo na prirodu prvog: tekstovi su sve kraći i tanji, više se insistira na brzini nego na kvalitetu, ozbiljni istraživački poduhvati su sve ređi, jer su skupi. Sve više je „korisnički generisanih sadržaja“ (onoga što pišu čitaoci), a blogovi u kojima se mudruje „iz glave“ zamenjuju reporterska istraživanja i mukotrpno proveravanje činjenica.

„Pre recesije, slobodni pisci su mogli da zarade za pristojan život, a najbolji i najiskusniji među njima da se, po satnici, mere sa advokatima... Danas su tržište preplavili oni koji mogu da sastavljaju rečenice, zajedno sa onima koji misle da to mogu, što honorare obara na smešan nivo“, konstatuje jedan od učesnika u raspravi koja se već neko vreme, bez prestanka, vodi na internet forumima „frilansera“.

Iskusni profesionalci se žale da su im prihodi opali za više od 50 odsto, jer izdavači obaraju cenu angažujući nedovoljno zaposlene autore. „U ovoj ekonomiji niko se ne usuđuje da odbije bilo kakvu ponudu, i rezultat je ovaj marš ka dnu“, prepisujem još jednu žalopojku slobodnjaka čije ime u ovom kontekstu nije bitno.

„Ja ulazim u petu godinu kako sam slobodni pisac i jedna od najvidljivijih promena za to vreme je globalizacija tržišta pisanja... Nije lako takmičiti se sa nekim ko nudi da tekst isporuči za sitniš“, vajka se jedan bloger iz Australije.

„Rojters“ već nekoliko godina „autsorsuje“ – posao pisanja rutinskih berzanskih i poslovnih vesti – obavlja „izmešteno“, u Indiji, gde je to jeftinije nego u bilo kojoj njihovoj redakciji na Zapadu. Američki arhitektonski biroi tehničku razradu idejnih projekata obavljaju jeftino i brzo, komunicirajući preko Interneta – u Kini.

Zbog toga, u članku koji je o ovoj temi prošle nedelje objavljen u „Los Anđeles tajmsu“, Džeron Lanije, poznati programer i nekadašnjih zagovornik internet kulture koja donosi „slobodu za sve“, novu situaciju opisuje kao „digitalni maoizam“ i „kibernetski totalizam“. „Dominantni trend je da svako treba da džabe stavi na raspolaganje ono što zna, a da od toga zaradi kasnije, kad se dovoljno proslavi. To zaista nije od pomoći fotografu ili grafičkom dizajneru koji treba da preživi danas“.