Сви смо читали, читамо или ћемо читати Леви-Строса, на различите начине, у различита времена и из различитих позиција у свету, зато што његово научноантрополошко и књижевно дело чини део укупне културне историје Запада, рекао је својевремено ЛујАлтисер.

Клод Леви-Строс рођен је 1908. године у Бриселу (Белгија), али је детињство и младост провео у Паризу. Потиче из јеврејске грађанске породице: отац му је био сликар који се специјализовао за израду портрета и пејзажа по наруџбини, а сликарством су се бавила и двојица Леви-Стросових стричева. Од ране младости интересовала су га политичка и друштвена питања, заносио се социјалистичким идејама, и потпао под утицај једног младог белгијског социјалисте. Са шеснаест година он чита дела Маркса и Прудона и упознаје се са Кантовим и Хегеловим идејама које га уводе у један нови духовни свет.

Студирао је упоредо право и филозофију на Париском универзитету (1927-1934), али је то искуство било за њега „разочаравајуће”. У том периоду постао је члан Социјалистичке партије Француске, која је за њега представљала интелектуално и политичко уточиште: „Помисао да пребацим мост између велике филозофске традиције, мислим на Декарта, Лајбница, Канта и политичке мисли као што је Марксова, била је врло привлачна”, писао је.

Дипломирани филозоф постаје млади гимназијски наставник. Али, Леви-Строс већ 1935. добија место професора социологије на Универзитету Сао Пауло. Кренуо је на путовање у Бразил, које ће довести до преокрета у његовој каријери и приватном животу. Био је обузет „етнологијом као побуном против Диркема, који није био човек терена, човек експедиција, док сам ја откривао етнологију преко Енглеза и Американаца”.

Тамо је добио практичну могућност да постане етнограф, да се окуша у теренском раду. У почетку је заједно са студентима вршио мања анкетна испитивања фолклора града Сао Паула и његове околине, да би, након прве године, започео прво право теренско истраживање племена Кадувео и Бороро, у трајању од неколико месеци. У време распуста вратио се у Француску и у Паризу приредио своју прву етнолошку изложбу. Захваљујући тој изложби из 1936. године, добио је кредит од Музеја човека и научног истраживања за нову, амбициозније замишљену експедицију у Мато Гросо, на територији племена Намбиквара. Та друга експедиција, подробно описана у Тужним тропима, трајала је више од годину дана. Њен главни научни резултат представља монографија о Намбикварама – „Породични и друштвени живот Индијанаца Намбиквара”, Париз, 1945, коју ће аутор, по повратку у домовину 1948, поднети као допунску тезу, уз Елементарне структуре сродства као главну докторску дисертацију.

Леви-Строс је напустио Бразил 1939. године и више се тамо није враћао, упркос својим жељама и покушајима, све до 1985, када му се указала прилика за службено путовање заједно са Франсоа Митераном. По повратку у Француску служио је војни рок (1939-1940), да би га напад на Француску затекао као официра за везу између француске и британске армије на линији Мажино. Након капитулације, бива демобилисан и присиљен да спасава голи живот. На срећу, указала се повољна прилика да отпутује у САД, на позив Рокфелерове фондације која је спроводила план спасавања европских научника, филозофа и интелектуалаца.

Добија место предавача на Новој школи за друштвена истраживања у Њујорку а затим и на Слободној школи за високе студије. Тада је упознао Романа Јакобсона, чувеног лингвисту и припадника Прашког круга, школе руских формалиста. Био је то почетак плодне сарадње и дугогодишњег пријатељства. О себи из тог раздобља Леви-Строс је рекао: „Био сам у то време нека врста наивног структуралисте. Обрађивао сам структурализам и не знајући да то чиним. Јакобсон ми је открио постојање једног одсечка науке који већ чини дисциплину: лингвистику, у којој се ја нисам никад опробао. За мене је то било право надахнуће”.

На Јакобсонов подстицај, Леви-Строс је 1943. године започео рад на капиталној студији из ране фазе свог рада Елементарне структуре сродствакоју је завршио 1947. У периоду 1946-1947. обављао је и дужност француског културног аташеа у Сједињеним Државама. Године 1958. Леви-Строс је изабран у Колеж де Франс, где је предавао од 1960. до 1982, тј. до одласка у пензију, а у Француску академију примљен је 1973.

Након књиге о раси и историји (1952), појавили су се Тужни тропи (1955). Ово дело припада првом великом раздобљу његовог рада које је било посвећено проучавању друштвене структуре и система сродства. Друго раздобље, знатно дуже од претходног и посвећено проучавању митолошко-религијских представа и „науци конкретног” или логици мисли у „дивљем стању”, започело је радом на Тотемизму данас и Дивљој мисли (1962). То је био увод у монументално дело Митологике (у периоду 1964-1971. објавио је четири књиге Митологика; рад на њима трајао је пуне две деценије, од 1950. до 1970). Ове текстове Леви-Строс квалификује као „критичке у кантовском смислу” и образлаже своју критичку намеру потребом да се етнологија ослободи „извесних илузија које су отежавале проучавање верских чињеница у друштвима у којима није постојала писменост” (Изблиза и издалека, 83).

Тужни тропи су ремек-дело антрополошког писања, које је постало антрополошки бестселер: интелектуална аутобиографија, путопис и филозофска рефлексија о путовању, етнографска студија и филозофско-реформистички трактат (homage Русоу и тематици „племенитог дивљака”). Други ниво текста чини научноетнографско истраживање на терену, а трећи ниво садржи заметке доцнијег Леви-Стросовог теоријског рада у знаку елабориране дистинкције између „врућих”, „мобилних”, „термодинамичких” друштава и „хладних”, „статичних”, „механичких” друштава.

Леви-Стросова идеја да системи сродства почивају на размени жена између друштвених група, темељно је уздрмала дотадашње теорије које су нагласак стављале на односе између линеарних сродника и категорије крвног сродства. Подједнако револуционарна била су његова истраживања митова. Делећи митове на уже јединице (митеме), Леви Строс је креирао аналитичко средство у разоткривању несвесне структуре митова, која је омогућиладекодирање порука митолошких и других фолклорних садржаја.