Сања: Сећаш ли се онога о чему си размишљао прошлог првог јануара 2011?

Пеца: Сећам се. Прва помисао односила се на количину урушавања која нам предстоји, јер наш живот последњих деценија има континуитет у градацији кризе. Године углавном памтимо по малим подвизима којима смо успели да пребродимо кризе и по обећањима боље будућности која никада није дошла, или је изгубила адресу у намери да дође. Тај осећај – питање: колико ће бити урушавања које нам неминовно следе мене не напушта. Матор сам за лажне наде, али годину што долази сачекујем са зебњом да ће спуштање које нам следи бити још болније. Опет, негде у мени тиња хипи мантра: Најважније ствари у свету остварили су људи који се нису предавали када није било никакве наде. Припадам генерацији која је можда била пренаивна у својим веровањима, али је нешто ипак изградила и запамтила лепе ствари. Млађи нараштаји нису стигли ни у шта да поверују, нити ишта да заволе, а да се тог брзо не застиде. Упркос свим технолошким предностима у којима млађе генерације живе, они немају привилегију топлине, привилегију великих узора, привилегију непревртљивих људи коју су имала наша одрастања. Данас се испоставља да нема одрживе и нормалне стварности. Све може да се уруши, поништи и нестане за један дан, као да никада није постојало. Знаш, има та истина: Хармонија је синтеза симетрије. Симетрија је анализа хармоније. Ми смо осуђени на живот без хармоније и симетрије.

Сања: Мој први јануар прошле године био је и без хармоније и без симетрије, била сам у Тунису и ја сам знала као што зна свако ко се икада бавио новинарством да револуција почиње. Ми из Београда препознајемо почетке преврата, групице људи које се скупљају по угловима и нагло заћуте када виде страно лице, продавнице које час раде, а час су затворене, туберкулозну атмосферу по кафеима и ноћним баровима. Новинарски сам прорачунавала када ће почети прави сукоб и пуцњава и израчунала сам тачно. Мој лет био је последњи лет из Туниса пре но што ће почети да падају бомбе по улицама. То је био лет Yу-469, у 21 час и 10 минута. Одмах по полетању авиона, на аеродром је ушла војска. У авиону су мој муж и кћерка заспали, а ја сам седела очајна – знала сам да почиње да гори најлепши и мени најдражи континент на свету – Африка. Следећи авион који је полетео из Туниса био је онај са Бен Алијем, свргнутим председником, који је убрзо преминуо. Изгледа да је скоро немогуће сићи с власти и остати жив.

Пеца: Свет се непојмљиво променио током године, промењени су многи челници, на први поглед и системи, али промењене су и многе други ствари. На пример, однос према новцу. Валуте су погубиле ауторитет. Промениле су се и професије. Некада је бити амбасадор подразумевало господску професију. Ове године наши амбасадори често су били вољом историје сведени на извештаче са прве линије фронта или репортере са места трагедија, више него опуномоћени представници Србије.

Сања: Ништа више није фино и господско, па ни амбасадорска места. Сам живот више није могуће живети фино и господски, то је било можда могуће каткад у прошлости. Кажеш да новац губи важност. Мени се догодило да емпиријски потврдим да је твоја мисао тачна. Имам два порока, за сада нису кажњиви законом: читање и путовања. И ти су нам пороци заједнички. Кад је нестало новца, мирно сам наставила да путујем, али мало другачије. Код рођака у Венецију летос, где сам видела и Бијенале и одмах после код сестре и пријатеља у Дубаи. Виђала сам драге људе и дивне градове.

Пеца: Шта је дошло после Дубаија?

Сања: Истанбул. На позив издавача, да се договоримо о детаљима у вези са превођењем једног мог романа на турски. На најфинијој вечери, издавач ми је рекао да су Османлије свим освојеним територијама доносиле на дар и демократију. Питала сам га у који би вид демократије сместио данак у крви. Нисам сигурна да ће ми књига бити преведена на турски.

Пеца: Какав утисак носиш из Дубаија?

Сања: У Дубаију, баш као и свуда у свету, влада нека чудна еротоидно-танатоидна атмосфера. У Дубаију смо сваке ноћи говорили „The night is young“ и седели тако редовно чекајући зору. Мислила сам на Фицџералдов наслов: „Tender is the night“. У Дубаију има и много мојих студената. У Београду су докторирали и сада у Дубаију, питају, као стјуарди, остареле Немице по авионима: „Кафу или чај“. Питају то течно, на шест језика, колико често говоре. Није за њих било места у Србији. Били су преквалификовани. Сувише лепи, сувише паметни. Тај Дубаи ми је деловао као Казабланка у Другом светском рату. Град препун насмејаних очајника. Била сам близу екватору, сваке вечери је падала ноћ већ у шест. Али је увек била млада. Ето, читава Европа је у кризи. Али Турска и Немачка нису.

Пеца: Турска и Немачка су две империје које се враћају. Провео сам само једну ноћ у Истанбулу 1968, али знам да град незадрживо расте. Прогнозе кажу да ће 2020. бити једини европски град који ће спадати у петнаест највећих светских мегалополиса. А нама је опет судбина да смо на ивици два света, или месо у сендвичу та два тако различита света. Недостаје нам нови Владимир Велмар-Јанковић да баци поглед са калемегданског гребена осећајући дах и дух два империје, немачке и турске. Кад смо код путовања, током 2011. често ме пут водио ка Паризу. Захваљујући Душану Батаковићу, амбасадору, свезнадару, доктору са Сорбоне и искреном љубитељу уметности, имао сам привилегију да упознам три од четири грандиозних сликара, који су из Београда тамо стигли још 1962: Бату Михајловића, Љубинку Јовановић и Перу Омчикуса (Коса Бокшан је на моју жалост умрла 2009). Живот је хтео да се са Батом Михајловићем у стану на Монпарнасу смејемо и бирамо слике за изложбу у нашем културном центру, а после две недеље да га пратим иза сандука ка Алеји великана на београдском Новом гробљу… Онда сам, при следећем одласку, упознао фасцинантног Марка Ступара, који је у једном дану начинио подвиг отворивши две изложбе, једну на Монмартру, галерија „Русар“, другу у дивном културном центру Шарентона, са више од 150 радова. Очаран сам како слика сјај и сенке Града светлости, његове улице, живот и кафее, начин како види Црну Гору или Војводину. Волим што непрестано по дневној и ноћној Венецији тражи инспирацију, оној истој Венецији о којој ти често говориш, о којој је Влада Пиштало недавно исписао тако важну књигу.

Сања: И Влада нам је светски путник. Кад год стигне из Америке, нађемо се и водимо бескрајне разговоре. Али се прво питамо: где је ко успео, било како и којим поводом – да отпутује. Влади је Венеција опсесивно место, као и мени. У Венецији сам ове године отишла на Бијенале, била је једна изложбена соба где сам остала запањена: изложен је велики сребрнасти тањир, на који спушташ прсте на десет секунди и тако ти сниме било, откуцаје срца. На тај начин увече уметник може да направи симфонију, ако жели, од наших откуцаја срца. Или цртеж. Кардиограм крви. Венеција је фасцинантна. Град на води који често плане. Ла Фениче, опера, горела је три пута, Дуждева палата горела је три пута, такође.

Пеца: Знаш ли зашто? Зато што је Венеција грађена на нашем материјалу, а наше дрво одувек уме да гори. Венеција се сазидана на жуљевима и зноју наших мајстора. Снагу која је учинила да Венеција буде то што јесте делом сматрам и нашом. Градови су као дијаманти. Ништа више него комади угља добро заглављени на право место у право време. Нама недостају градови истински симболи. Венеција себи није дозволила промене, дивљања. Ништа не сме да се поправља или мења тек тако у том граду-чуду. У Паризу сваких шест година мораш да средиш своју зграду, све металне балконе, капије. Венеција, Париз... озбиљни градови имају инструменте и начине да чувају лепоту своје прошлости. Ми припадамо народу неопростиво кратког памћења, народу који је склонији да испочетка прави историју него да поштује своје вредности, чува посебности и гаји традицију. Нећемо знати да поштујемо док не научимо да истински волимо. Тачка.

Сања: Ми живимо чудан тренутак. Пола Србије је у 19, друга половина у 21. веку.

Пеца: Јер долазимо из прошлости која нас не пушта. Будућности се бојимо јер знамо да у њој нећемо дуго живети.

Сања: У Библији има једна реченица која каже „време ће се скраћивати“. И одједном, као да се време скратило.

Пеца: Што си старији осећаш како се време убрзава. Ја сам сада у стању да целу једну годину лепо видим. Некада сам своје године мерио по годишњим добима, олимпијским циклусима, новим песмама, књигама, модама... Данас клинци мере године по појави нових игрица, мобилних протеза и помагала које ће им заменити образовање. Наше вредности су све мање њихове вредности. Када је Андрић добио Нобелову награду ишао сам у шести разред и сећам се једног отменог духа од октобра до децембра те 1961. у Београду. Данас Ђоковић освоји највећи турнир на свету и приреди се аматерска дочек-забава са хитом „Гаће“. Испада да одбојкаши и одбојкашице постају прваци Европе само да би махали са градске терасе, а сутра били заборављени. То што они остварују само су мале капи у океану. Али наш океан би био много мањи без тих капи.

Сања: Те године када је добио Нобела, велики писац Андрић је посетио Смедерево, ја још нисам била рођена. Мој отац га је упознао и као страствени шахиста, питао га да ли је икада играо шах. Андрић је одговорио: „Млади човече, ја нисам могао да служим два господара“. Сада у Турској, за огромним столом, седели смо на три улице од стана где живи једини турски лауреат Нобелове награде, Орхан Памук, али нико осим мене није Орхана упознао. У Турској Орхана читају и поштују, али са дистанце. Ми га и читамо и волимо.

Пеца: То је мени Бреговић разјаснио средином осамдесетих година прошлог века, кад је био на врхунцу овдашње славе. Каже: „Пецо, како да будем звезда у Сарајеву, кад касирка у самоуслузи зна да купујем двеста грама саламе и пола кила хлеба?“

Сања: Ипак, величина се неминовно препознаје. Овогодишњег нобеловца Томаса Транстремера упознала сам у Београду. Открио га нам је, као и толико друге, Петру Крду. Његова смрт огроман је цивилизацијски губитак и за српску и за румунску културу. И мој лични губитак. Био ми је најближи пријатељ. И господин са најфинијим светским манирима, интелигентан и одан, пун поштовања према уметности.

Пеца: Петру Крду био је доказ да људи чине метрополу, а не обратно. Крду је од Вршца умео да направи центар света и неописивог космоса.

Сања: Сам Петру био је најдивнији космос који сам упознала. Транстремера је било могуће упознати, али не и говорити са њим, мождани удар му је већ узео моћ говора, али док сам седела са Транстремером, имала сам непрекидну потребу да пишем стихове. Поезија је хујала свуда око нас. Олуја поезије.

Пеца: Наравно. Транстремер ту снагу носи са собом. После доброг концерта ја ни дан данас не могу да заспим. Огромна количина доброте и уметности која с бине сиђе до мене, не дозвољава ми да усним. Моја супруга је у Амстердаму у Ван Гоговом музеју плакала читаву вечност. Просто седела и тихо плакала. Ја уловим себе да често стојим пред катедралама и дивим се тим незнаним каменоресцима који су без алата и технологије, по правилу без правих цртежа, знали тајну како градити и истовремено стварати чудо. Да не останем недоречен, ја сам нем и пред незнаним генијем сопоћанских фресака.

Сања: Кад год могу, није ми тешко да променим по три авиона да бих видела једну слику. Али та једна после месеце и месеце мог живота осмисли и осветли. Памтим да су ме сузе сустигле у Националној галерији у Лондону, пред Веласкезовом сликом „Марта се жали Христу“, где је главна сцена једноставна: старица грди Марту која лута мислима уместо да се бави домазлуком, а Марта размишља о сусрету са Христом, о духовном животу. То је прича о свима нама. Свако би од нас желео тај други, жуђени, жељени живот, уместо овог плошног, стварног, често бесмисленог, непрекидно лажног. Други пут сам била опчињена у Пешти на изложби целокупног Ван Гога, била сам тамо са мајком и кћерком. Памтим да ми се догодио један чудесан увид: на читавој изложби није било зле слике, ни из једне у тебе није тукло ништа сем доброте, праштања и миловања, свака те је слика уздизала, славила је живот. Тај уметник без новца, без иједне паре, без жене, без икакве радости и нежности, благосиљао је својим делом овај и овакав свет. На крају су били изложени ириси, са којима сам се три пута у себи поздрављала. Кад говоримо о сликарству, не могу да не споменем да ову годину памтим и по Туцовићевој новооснованој галерији „Уроборос“, где смо се тако често сретали. Туцовић и Дуњић су два велика имена, та њихова дивна енергија доброте, дара, високе луцидности, учинила је мени ову годину лепом.

Пеца: У „Уроборосу“ је ове године исправљена неправда према Гери, последњој нашој тајни београдског, њујоршког и париског сликарства.

Сања: Док је Гера био изложен, Београд је другачије дисао. Као да су се слике из „Уробороса“ изливале на плочнике и неки ритам рокенрола љуљао је град. Ове године сам видела шта је 21. век у Дубаију. Нема прошлости. Имају највишу зграду на свету, најлуксузнији хотел на свету, зграду закривљенију него торањ у Пизи, али имају музеј са неколико експоната. Садашња цивилизација укида сећање. Макар у Србији.

Пеца: Постоје и изузеци. Током последње две године имамо три новопостављене спомен плоче у Паризу: на Инвалидима „свим Србима погинулим у Великом рату и српским добровољцима погинулим у ратовима за ослобађање Француске“, на Монмартру недавно постављену плакету братимљења Монмартра и Скадарлије и сада, на Св. Николу, трећу спомен-плочу, на авенији Петра Првог од Србије, посвећену Петру Карађорђевићу, великом човеку демократије и оданом пријатељу Француске. Било би дивно да многе недостајуће спомен-табле имамо у Београду, јер их дугујемо значајним људима. Ако ми то не учинимо, неће нико. Догоди се, срећом, и другачије. Ето, Душко Трифуновић ће добити улицу, он, који је написао стихове: „По мени се ништа неће звати...“ У свету се о томе брижљиво води рачуна. У Лондону се чека три деценије по смрти, да би неко добио плаву плакету. Ипак, учињена су два изузетка: у случају Џимија Хендрикса и Џона Ленона. Најбоље се осећам кад идем улицама названим по именима људи које сам знао. Волим градове у којима улице не мењају називе са доласком сваке нове власти. Поносан сам што сам своје три школе завршио у улици која носи име Петра Чајковског. Осећао бих се лоше да сам се школовао или живим у улици славног диктатора.

Сања: Има нешто чудно са мном и Београдом. Раније, док смо путовали да бисмо упознавали велики свет, враћала сам се тугујући за тим светом, сада, како се враћам у Београд, све га више волим. То је као заљубљивање у лошег момка, локалног, шармантног мангупа, који има безброј мана и несавршености.

Пеца: Али заљубљујемо се у несавршености, јер је то тако људски. Заборављамо да срећа не долази као резултат узимања нечега што немамо, већ препознавањем и цењењем онога што имамо.

Сања: У свету сањам Београд. Београд снимљен унутарњим оком. Обожавам фотографије. Четири сата пред смрт, твоја пријатељица Ени Лебовиц фотографисала је Ленона који је сам тражио да се разодене и слика се у положају фетуса уз Јоко Оно. Четири сата после те фотографије био је мртав.

Пеца: Да. Памтим те фотографије. Могу да живим у много градова на свету, али дом ми је само у Београду. Кућа се купује, дом се прави. То је трајни процес. У дому живе духови свих твојих претходника, дом те боли, ту је све што у твом животу вреди.

Сања: Памтим концерт Иве Погорелића, он је тако свирао, да сам ја заборавила да дишем, то је тај доживљај музике која нас узме. У року, то је Коен. Чујем прве акорде Коена и већ сам освојена.

Пеца: Чуј нову песму „Покажи ми место“ са албума „Старе идеје“ који ће се ускоро појавити! Њеним првим тактовима и тим гласом филозофа бићеш побеђена. Рокенрол стари као уметност без обзира на то колико се подмлађивао новом крвљу. Но, иста количина талента и даље ти је нужна за рокенрол колико за филмску, ликовну и позоришну уметност или књижевност, ако желиш да осим тренутног успеха оставиш траг. Таленат се не купује, али када се истински појави, препознаћеш га у чињеници да ће се оспораватељи моментално ујединити против њега. Али не вреди, таленат као вода нађе свој пут... Мотивација је оно што те тера да започнеш. Навика је оно што те држи да идеш даље. Ми смо прва генерација која је сачекала да тако наши рок јунаци дођу у озбиљне године. Сећам се кад сам упознао Бреговића 1974. да ми је рекао: „Док ово моје траје, тих неколико минута...“ Нико није планирао да у томе остане дуго или заувек, цео живот. А показало се да је дивно старити у својој уметности.

Сања: Али рокерима се десило оно што је Андрић рекао у „Проклетој авлији“: „Свако од нас ће умрети од своје највеће страсти“. Пецо, чувај се рокенрола!

Пеца: Слава је неправедна. Проклетство сваке креативности се огледа у раним и беспотребним умирањима. Уметници су посебна врста јер се одликују великим даровитостима, страстима, греховима и пороцима.

Сања: Ми смо страствен народ. Пун порока. Веома крвав испод коже. Не праштамо успех. Не праштамо неуспех. Не праштамо жудњу за пуним животом. Зато млади одавде увек и заувек одлазе. Сваке године. У свим генерацијама. Жале, али одлазе. Одувек тако. С друге стране, не умемо да се дајемо и жртвујемо за оно што је веће од нас самих. Сети се Гаудија. Он је, на крају, живео и преминуо у оној цркви коју је градио, а у коју би сам Бог радо ушао да се надише лепоте, цркви „Саграда Фамилија“ која се још гради у Барселони. Толика посвећеност овде је скоро незамислива.

Пеца: Има ту један наш феномен који остаје да се објасни: Као народ не ваљамо. Али смо зато феноменални појединци.