Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Понекад је потребно предузети велико истраживање да би се доказало очигледно: да књиге просвећују (што је иначе неспорно већ више од пет векова). Истраживачки тим Универзитета Тенеси издвојио је 852 студента који нису баш бриљирали на крају своје прве године школовања, и у пртљаг који су понели на распуст ставио им по 12 одабраних књига, са препоруком да им током летњих месеци посвете пажњу.

Поновили су то исто, са истим студентима али, наравно, са другим књигама, и на крају следеће три школске године. Потом су се посветили анализи резултата њихових испита током целих студија, да би утврдили како су њихови „заморчићи” прошли знатно боље од оних других, који су распуст искористили да се потпуно одморе од сваке помисли на школу.

Околност да су студенти који су за свако лето добијали литературу мање патили од „летњег назадовања” објашњена је учинком „моћи књиге”. Није, разуме се, никакво изненађење то што је још једном потврђено да они који читају знају више од оних који не читају, али није на одмет да се то још једном недвосмислено потврди.

„Моћ књиге” била је предмет и другог истраживања, много свеобухватнијег од поменутог, на четири америчка универзитета, о којем је недавно објављен чланак четворице аутора под насловом „Књиге и школовање у 27 нација”. Проучавањем чак 70.000 случајева на свим континентима, ови истраживачи су такође дошли до налаза који није изненађење, с тим што је у њиховом истраживању доследно поткрепљен опсежном статистиком.

Закључак је да се деца која расту у кућама са пуно књига у просеку образују комплетније (школују се три године дуже) од вршњака који немају ту срећу да стасавају у окружењу кућне библиотеке. Ово правило при том подједнако важи за богате и сиромашне земље, независно од друштвеног уређења, дакле подједнако у Америци, као и у Кини, Европи или Африци.

Ова два примера су иначе добродошли као нови аргументи у овде све чешћим полемикама око судбине књига, као старог медија који је на удару новог, Интернета. Читање као такво није угрожено – у току је нови рат за читаоце дигиталних књига (цене уређаја, „електронских читача” непрестано падају: тренутно главни играчи: „Амазон”, „Сони” и „Бернс и Нобл”, добили су конкуренцију у „Еплу”, а своју дигиталну књижару управо је отворио и књижарски ланац „Бордерс”) – али се све чешће анализира његова промењена природа.

То је и повод на подсећање на Маршала Маклуана и његову класичну дефиницију да је „медиј порука”: односно да начин на који један садржај до нас стиже одређује и његов доживљај.

Оно што је, кад је у питању књига, такође утврђено посебним истраживањем, то је да нови медиј, електронски читачи или екрани компјутера, преносећи исти садржај, то чине спорије. „Студија употребљивости” коју је спровео др Џакоб Нилсен, упоређивала је време потребно да прочита један исти текст са „Амазон” читача „киндл”, са све популарнијег „ајпеда” из „Епла”, са компјутерског екрана – и из класичне књиге. Показало се да је за савладавање дигиталног текста било потребно 10,7 одсто више времена него са страница књиге.

Посебна анкета, међу 4.200 учесника, којима је постављено само једно питање: који ће медиј користити за читање за годину дана од сада, дала је донекле изненађујући резултат, с обзиром на приче о промени навика и све већу доступност, а по некима и практичност дигиталних читача (у један уређај може да стане цела библиотека). Само шест одсто учесника је наиме одговорило да ће потпуно прећи на нови, дигитални медиј, док је већина била уверена да ће наставити да користи стари, али и да ће испробати и нови.

Што се тиче брзине, поменуто мерење је прилично бесмислено, јер брзина читања никад није била елеменат доживљаја књиге. Оно што међутим јесте, а што је главни резултат и истраживања са закључком да књиге просвећују, јесте шта људи доживљавају читајући, са папира или са екрана, свеједно.

У том погледу, сугестија је да су аргументи опет на страни књиге, односно литературе. Интернет је драгоцен, али пре свега као извор обиља информација које омогућавају да се „буде у току” догађаја, контроверзи и трендова.

Али док Интернет информише, књижевност култивише. Било да се читају класици, било литература за плажу ових дана, неизбежно је да се зарони у један нови свет, у којем је читалац активан, јер много тога надограђује, животе ликова прелама кроз призму сопственог искуства, боље разумевајући живот, укључујући ту и сопствени.

Али одговора која ће култура превладати: да ли она стара, култура „дубоког читања”, или култура „кратке пажње” коју у све већој мери подстиче Интернет, засад нема. Аргументи у корист књиге су добродошли, али упркос њима, „Твитер” и „Фејсбук” из дана у дан освајају нове територије.