Dan posle zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve i izbora dotadašnjeg vladike niškog Irineja (Gavrilovića) za arhiepiskopa pećkog, mitropolita karlovačko-beogradskog i patrijarha srpskog, a na dan njegovog ustoličenja u Sabornoj crkvi, održana je, nedaleko odatle, u ulici Francuskoj br. 7, Skupština Srpskog književnog društva, na kojoj su izabrani novi predsedavajući Upravnog odbora (umesto Ljiljane Šop, Milovan Marčetić) i novi predsednik Skupštine (umesto Radovana Belog-Markovića, Vasa Pavković). O ovom drugom događaju u medijima nije progovoreno ili napisano gotovo ni slova, što rečito govori o stanju u našoj kulturi, osobito o odnosu prema književnosti.

U pristupnoj besedi posle ustoličenja, patrijarh Irinej prvo je rekao da je njegov program jevanđelje samo. Potom, kao prvi zadatak Srpske pravoslavne crkve odredio je njenu pomoć državi da sačuva Kosovo jer je ono „naša sveta zemlja, naš Jerusalim“. Patrijarh je, kako izgleda, od programa koji zastupa carstvo nebesko mimo sveta, prvi svoj ovozemaljski zadatak video u borbi za očuvanje državne teritorije.

Pre dve godine u intervjuu za ovaj list, tadašnji episkop niški, sadašnji patrijarh, ovako je objasnio vezu između Kosova i Jerusalima: „Sve dok su tamo naše najveće svetinje, kao Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija, Kosovo nikada neće biti izgubljeno. Jevreji su dočekali da posle 2000 godina uđu u Jerusalim. Nadam se da mi nećemo čekati toliko, jer je Kosovo u Srbiji i Srbija je na Kosovu“ (26. april 2008). Ovo objašnjenje možemo tumačiti i kao govor o neprikosnovenosti nacionalne kulturne baštine i, u stvari, o tome da nju ne može ugroziti teritorijalna promena.

Onim što je rekao u pristupnoj besedi, patrijarh je, pre svega, ukazao na prirodu Srpske pravoslavne crkve. Ona je prvenstveno nacionalna organizacija, što je i istorijski evidentno. Pravoslavna vera u njoj predstavlja kohezioni faktor.

„Strukovni“, verski zadatak Crkve, od samog početka povezan je sa zadatkom društvenog angažmana koji je nacionalan i, tradicionalno, državotvoran. Njen posao je, dakle, i da se meša u politiku. Naravno, jedno je raspravljati o stvarima od opšteg društvenog i državnog značaja, a nešto sasvim drugo nametati crkvene uzuse kao opštedruštvene i državne; jedno je, naime, pokušaj klerikalizacije društva, a drugo učešće u permanentno otvorenoj javnoj raspravi o bitnim problemima.

Na isti način, kao „mešanje u politiku“, posao Srpskog književnog društva shvata Ljiljana Šop, i to je za skupštinskog zasedanja SKD-a i rekla.

Na sličan način kako je patrijarh definisao program SPC-a kao program jevanđelja, moglo bi se reći da je program SKD-a književnost sama. I ovo društvo esnafska je i, takođe, nacionalna organizacija kojoj je, pak, kohezioni faktor književnost.

Naravno, zadivljujuća postignuća u veri ne zavise od Srpske pravoslavne crkve, kao što i zadivljujuća postignuća u književnosti ne zavise od Srpskog književnog društva.

Osnovni zadatak SKD-a jeste da se bori za ugled esnafa i dostojanstven položaj svojih članova. Bez društvenog angažmana, bez mešanja u stvari politike, bez borbe za poštovanje onih vrednosti koje nominalno sadrži osnivački akt, svako intelektualno udruženje, ostaje društvo bez svojstava. Tek angažovanim svojim delovanjem, ostvaruje se egzistencija jedne takve institucije. O tome je na Skupštini nešto vrlo važno govorila doskorašnja predsednica Ljiljana Šop, za čijeg su mandata, treba i to naglasiti, kraju privedene dve dugoročno rešavane stvari: sudskim rešenjem u sporu sa Udruženjem književnika Srbije, Srpsko književno društvo je dobilo deo prostorija u Francuskoj 7, a uskoro bi trebalo da zadobije i status reprezentativnog udruženja, čime će, posle devet godina, zapravo steći legalnost.

„Mnoge stvari, nisu (se) mogle uraditi ni bolje, ni brže, ni uspešnije, ne samo zato što resorno ministarstvo, gradsku i opštinsku vlast ne interesuje gotovo ništa što se tiče posla kojim se svi mi bavimo, nego i zato što smo svi mi kao članstvo, grupno i pojedinačno, inertni, samoživi, nesolidni i nesolidarni, nedosledni i nesvodivi na bilo kako zamišljenu zajedničku kuću. Ne postoji, recimo, uprkos silnim razgovorima, stvarni konsenzus oko toga da li želimo samo esnafsku organizaciju ili angažovanost u društvenoj svakodnevici (...) Mene, recimo, grize savest što često nismo reagovali na neverovatne i zastrašujuće pojave u društvu, posebno na divljačke pretnje pojedincima koji profesionalno rade svoj posao (...) lično smatram da od javnog nedelanja nema gore opcije“, pročitala je u svom izveštaju Ljiljana Šop.

U totalitarnim režimima, intelektualna i umetnička udruženja uspešno rešavaju esnafske probleme, poput socijalnog statusa svojih članova, tako što zaboravljaju da se mešaju u stvari politike. Tamo, pak, gde postoji javnost, osnova za rešavanje i esnafskih problema jeste upravo mešanje u stvari politike, stvari od javnog značaja.

Podsetimo se da je Srpsko književno društvo nastalo izdvajanjem grupe pisaca iz Udruženja književnika Srbije, dakle, kao protestni moralni i politički čin. U korenu Srpskog književnog društva, prema tome, stoji društveni angažman. U čemu je razlika između angažovanosti i neangažovanosti, jasno predočavaju, ovde parafrazirane, reči episkopa australijsko-novozelandskog Irineja (Dobrijevića), izgovorene u jednoj televizijskoj emisiji: „Ukoliko se angažujemo oko nekog problema, deo smo njegovog rešenja, ukoliko ćutimo, deo smo tog problema.”