Дан после заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и избора дотадашњег владике нишког Иринеја (Гавриловића) за архиепископа пећког, митрополита карловачко-београдског и патријарха српског, а на дан његовог устоличења у Саборној цркви, одржана је, недалеко одатле, у улици Француској бр. 7, Скупштина Српског књижевног друштва, на којој су изабрани нови председавајући Управног одбора (уместо Љиљане Шоп, Милован Марчетић) и нови председник Скупштине (уместо Радована Белог-Марковића, Васа Павковић). О овом другом догађају у медијима није проговорено или написано готово ни слова, што речито говори о стању у нашој култури, особито о односу према књижевности.

У приступној беседи после устоличења, патријарх Иринеј прво је рекао да је његов програм јеванђеље само. Потом, као први задатак Српске православне цркве одредио је њену помоћ држави да сачува Косово јер је оно „наша света земља, наш Јерусалим“. Патријарх је, како изгледа, од програма који заступа царство небеско мимо света, први свој овоземаљски задатак видео у борби за очување државне територије.

Пре две године у интервјуу за овај лист, тадашњи епископ нишки, садашњи патријарх, овако је објаснио везу између Косова и Јерусалима: „Све док су тамо наше највеће светиње, као Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија, Косово никада неће бити изгубљено. Јевреји су дочекали да после 2000 година уђу у Јерусалим. Надам се да ми нећемо чекати толико, јер је Косово у Србији и Србија је на Косову“ (26. април 2008). Ово објашњење можемо тумачити и као говор о неприкосновености националне културне баштине и, у ствари, о томе да њу не може угрозити територијална промена.

Оним што је рекао у приступној беседи, патријарх је, пре свега, указао на природу Српске православне цркве. Она је првенствено национална организација, што је и историјски евидентно. Православна вера у њој представља кохезиони фактор.

„Струковни“, верски задатак Цркве, од самог почетка повезан је са задатком друштвеног ангажмана који је националан и, традиционално, државотворан. Њен посао је, дакле, и да се меша у политику. Наравно, једно је расправљати о стварима од општег друштвеног и државног значаја, а нешто сасвим друго наметати црквене узусе као општедруштвене и државне; једно је, наиме, покушај клерикализације друштва, а друго учешће у перманентно отвореној јавној расправи о битним проблемима.

На исти начин, као „мешање у политику“, посао Српског књижевног друштва схвата Љиљана Шоп, и то је за скупштинског заседања СКД-а и рекла.

На сличан начин како је патријарх дефинисао програм СПЦ-а као програм јеванђеља, могло би се рећи да је програм СКД-а књижевност сама. И ово друштво еснафска је и, такође, национална организација којој је, пак, кохезиони фактор књижевност.

Наравно, задивљујућа постигнућа у вери не зависе од Српске православне цркве, као што и задивљујућа постигнућа у књижевности не зависе од Српског књижевног друштва.

Основни задатак СКД-а јесте да се бори за углед еснафа и достојанствен положај својих чланова. Без друштвеног ангажмана, без мешања у ствари политике, без борбе за поштовање оних вредности које номинално садржи оснивачки акт, свако интелектуално удружење, остаје друштво без својстава. Тек ангажованим својим деловањем, остварује се егзистенција једне такве институције. О томе је на Скупштини нешто врло важно говорила доскорашња председница Љиљана Шоп, за чијег су мандата, треба и то нагласити, крају приведене две дугорочно решаване ствари: судским решењем у спору са Удружењем књижевника Србије, Српско књижевно друштво је добило део просторија у Француској 7, а ускоро би требало да задобије и статус репрезентативног удружења, чиме ће, после девет година, заправо стећи легалност.

„Многе ствари, нису (се) могле урадити ни боље, ни брже, ни успешније, не само зато што ресорно министарство, градску и општинску власт не интересује готово ништа што се тиче посла којим се сви ми бавимо, него и зато што смо сви ми као чланство, групно и појединачно, инертни, саможиви, несолидни и несолидарни, недоследни и несводиви на било како замишљену заједничку кућу. Не постоји, рецимо, упркос силним разговорима, стварни консензус око тога да ли желимо само еснафску организацију или ангажованост у друштвеној свакодневици (...) Мене, рецимо, гризе савест што често нисмо реаговали на невероватне и застрашујуће појаве у друштву, посебно на дивљачке претње појединцима који професионално раде свој посао (...) лично сматрам да од јавног неделања нема горе опције“, прочитала је у свом извештају Љиљана Шоп.

У тоталитарним режимима, интелектуална и уметничка удружења успешно решавају еснафске проблеме, попут социјалног статуса својих чланова, тако што заборављају да се мешају у ствари политике. Тамо, пак, где постоји јавност, основа за решавање и еснафских проблема јесте управо мешање у ствари политике, ствари од јавног значаја.

Подсетимо се да је Српско књижевно друштво настало издвајањем групе писаца из Удружења књижевника Србије, дакле, као протестни морални и политички чин. У корену Српског књижевног друштва, према томе, стоји друштвени ангажман. У чему је разлика између ангажованости и неангажованости, јасно предочавају, овде парафразиране, речи епископа аустралијско-новозеландског Иринеја (Добријевића), изговорене у једној телевизијској емисији: „Уколико се ангажујемо око неког проблема, део смо његовог решења, уколико ћутимо, део смо тог проблема.”