У време када је стасавао као виолиниста, био је синоним самог инструмента у нашој средини. Говорило се: „Виолина, а то је онај Колунџија”. Такорећи других музичара на овоме инструменту његовог ранга – није било.

Млади су ишли улицама дугокоси, необријани, „деца Сунца” и следбеници хипи покрета, он је стасавао плав и нежан, као какав принц, дистанциран од улице, од светине и од масе. Остајући донекле изолован, али увек свој.

Живећи између Балканске улице и Теразија, у самом срцу Београда, имао је двориште великих размера и то двориште је било поприште његових највећих радости. Играо је фудбал са великом страшћу и дуго времена се мислио хоће ли се определити за фудбал или за виолину. И касније се рекреативно бавио спортом да би издржао велике напоре какав је и овај децембарски. Трчи по Ади, тренира у теретани, предано вежба на справама, сада у својој кући, одржавајући физичку кондицију.

Дружење са књигама било је стално, а интензивирано на бројним путовањима.

Из његове младости и од свих личности које су га окруживале, било као његови професори или колеге, светски виолиниста Хенрик Шеринг, који је и открио његов таленат, био му је узор, од њега је примао савете, учио, дивио му се. Концерт који су заједно одржали са Београдским камерним оркестром пре тридесетак година, изводећи Бахов двоструки Виолински концерт у де молу остаје му за памћење и сећање. И данас када великог Шеринга нема међу нама, остали су његови снимци који красе Колунџијину собу и представљају потребу преиспитивања и враћања великом учитељу и мајстору виолине.

Младић у суперлативу

Никада у моди код нас није била озбиљна музика, а за Јованове концерте владало је увек велико интересовање. Био је младић о коме се говори у суперлативу. Све девојке су га гледале чежњивим очима. Бројну публику чиниле су жене, неретко уздишући и гласно коментаришући његов изглед, држање госпара.

Кратко време се и сам бавио педагогијом на факултету, али то је била његова пролазна фаза. Највећа жеља и потреба остало је само концертирање. И оно је посебан вид едукације.

На једном од последњих његових концерата, излазећи из сале, дечачић је стално нешто запиткивао мајку. Обратили смо пажњу тек кад смо чули реченицу: „Мама хоћу и ја да свирам виолину као овај Јоца!” Колико ли је само деце на овај начин пожелело да следи исти пут! Колико је деце на тај начин спознало вредности и лепоту музике.

Он не свира често и не свира било шта. Решио је уназад неколико година да се посвети репертоару највећих захтева и да то изведе у потпуности и у целини опуса појединих аутора. Најпре је то било десет највећих виолинских концерата, од Баха до Брамса изведених током четири вечери 1994. године. Прошле године у ово исто време било је то десет Бетовенових виолинских соната изведених уз сарадњу две пијанисткиње, његове сестре Наде и Наталије Младеновић.

Ове године, то је Моцарт, односно, извођење 13 Моцартових виолинских соната и 2 варијације у четири вечери током децембра месеца у сали Коларчеве задужбине,  уз сарадњу чак четири пијанисткиње. Јер, то и јесте програм за четири човека и четири уметника. Не за једног. Подвиг...

Оно што је Колунџију увек издвајало, то је било стварање институције Колунџија по страни од дневне политике. Није се дао упрегнути ни у чије интересе нити икад представљати перјаницу нечега што је ван уметности. Није био члан невладиних и других организација нити се прихватао важних функција. И у томе је другачији.

Његова слава је слава једног свирања и трајања уметности. Он свира на изузетно племенитој виолини Петрус Гварнеријус из 1754. године из Венеције, али колико год била мекоћа звука и нијансе које се постижу префињене, ниједан инструмент не би пропевао без мајсторских руку.

Прошлог децембра је славио својих 40 година на подијуму. Изузетно достојанственог држања, скроман, без помпе, без великих интервјуа, најава, напунио је Коларчеву салу на сваком од концерата. Сва модерна средства маркетинга падају пред величином уметника и уметности!

Многе своје жеље остварио је оснивањем „Гварнеријуса”, веома лепе сале у центру града у којој се одвијају различите музичке манифестације, концерти, такмичења, мастер класе, изложбе инструмената, гостовања страних уметника.

Је ли остало нешто што није публици дато, неки део светског и нашег репертоара који би желео да освоји, онако како се освајају највиши врхови извођаштва и уметности?

„Да, наравно, остају Вивалдијеви концерти. Нисам довољан само ја. Потребан је још неки виолиниста и, наравно, оркестар. Све то склопити и уприличити није лако... Не знам да ли ћу то успети  догодине, можда неке следеће године”, одговара Колунџија.

Фасцинација у катедрали

Данашњи тренутак у развоју виолинског извођаштва, у највећој мери је донео поплаву модерних схватања и уметности уопште и свирања на виолини и концерта као музичког догађаја. Појављују се многе звезде веома оскудно одевене на сцени. Друге излазе на сцену као холивудске звезде понашајући се у стилу глумица и певачица на естради. Али, како год уредили свој спољни имиџ, свирање је досегло такве техничке усавршености, такав брио и виртуозитет, да од могућности свирања младих и најмлађих виолиниста данашњице застаје дах.

„Можете свирати најтеже комаде на највиртуознији начин, али ако не придобијете публику фасцинацијом музике, све то губи смисао. Једино је важан тренутак дејства и садејства са сцене”, каже Колунџија. „Памтим неколико концерата чија је фасцинација била огромна. Један од њих одвијао се у Загребу осамдесетих година, у Катедрали пред 2500 посетилаца. То је био чудесан концерт на коме сам свирао Бахова дела.”

На питање је ли Бах аутор који га у потпуности испуњава, одговара:

„Највише сам се дружио са Бахом, а онда и са Моцартом и Бетовеном. То су тројица композитора који су у времену музике оставили најдубљи траг”.  

Многи трагови Колунџијиног виолинизма остали су забележени на неколико плоча и компакт-дискова. Ипак, само живи контакт са музиком поседује ону чудесну фасцинацију о којој са толико искрености и жара говори овај уметник.