Povodom 50 godina stvaralaštva Radomira Damnjanovića Damnjana objavljena je monografija ovog umetnika (izdavači kolekcija Vujičić i Galerija savremene umetnosti Federiko Bjanki iz Milana) sa tekstovima Jerka Denegrija i Tomaza Trinija. Radomir Damnjanović (1935) tokom pola veka stvaralaštva na relaciji Beograd–Milano bavio se slikarstvom, performansom, videom, filmom, fotografijom. Dva puta je učestvovao na Bijenalu u Veneciji, dobitnik je nagrade „Vanda Svevo” sedmog bijenala u Sao Paulu (1963)… Radovi Radomira Damnjanovića se nalaze i u kolekcijama muzeja Gugenhajm u Njujorku, Centru „Žorž Pompidu” u Parizu, Muzeju 20. vek u Beču, Fondaciji Mudima u Milanu, Narodnom muzeju u Beogradu, zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti…

U vreme kada ste završili beogradsku Akademiju likovnih umetnosti dominantne umetničke pojave bile su Decembarska grupa, Mediala i Zadarska grupa, kao primer otpora vladajućoj socrealističkoj umetnosti. Kako ste ih Vi doživljavali?

Mediala, zadarska grupa i crni talas postojali su kao oponenti državnoj ideologiji. Da bi se prevazišle socrealističke tendencije prihvaćena je mogućnost apstraktne umetnosti i onda je cela priča bila vođena u okviru diskursa figurativno–apstraktno, ali vrlo mlako i umereno. Tako je apstraktna umetnost dobila podršku države i postala zamena za prethodnu, socrealističku umetnost. Mediala je bila naslonjena na francusku umetnost novog realizma čiji su protagonisti napravili koncept đubrišta.

Tako da je Šejkina ideja već postojala u okviru francuske grupe novog realizma. Vrlo sam podozriv prema priči da je Mediala bila nekakav andergraund. To je bila jedna heterogena grupa čiji članovi – od Ljube Popovića do Šejke – nisu imali mnogo zajedničkog. Ili, na primer, Milić od Mačve. Kakve je on veze imao sa Medialom? Milić je bio simbol urbanog folklora na periferiji grada. Proizvodio je za ljude koji su došli u grad i koji su u tim delima prepoznali svoje detinjstvo, kupovali ih i uživali u njima. Ako sada pogledate taj jezik, videćete da je reč o velikom tradicionalizmu. Zadarska grupa je mnogo interesantnija u smislu emancipacije i usavršavanja umetničkog jezika.

Ali, obe grupe se pojavljuju u svetlu histerije kada je Jugoslaviju zapljusnula internacionalna forma izražavanja zvana enformel, koja je podrazumevala slikanje materije u raspadanju, depresiju, sećanje na Drugi svetski rat. Mislim da je Lazar Trifunović totalno pogrešio u proceni jer, po mom sudu, nije bilo enformela u Srbiji. Kod nas je bilo na delu apstraktno, estetsko slikarstvo, dok enformel traži neestetsko slikarstvo, samo materiju u prvom planu koja ima svoju energiju. Mića Popović i Branko Protić slikali su pejsaže. Danas se vidi da je to bila globalno trendovska pojava.

Damnjan: "Buket", 1962.

Enformelom nisam bio zadovoljan, Zadarska grupa mi nije bila interesantna, nadrealizam je bio jako tradicionalistički, pa sam između svega toga tražio jednu „iskreniju” poziciju makar ona bila trapava i primitivna. Slikao sam pejsaže koji nisu bili regularni, velike glave koje neki povezuju sa slikarstvom Uroša Toškovića, što mislim da nije ista stvar. Paralelno sa tim glavama radio sam peščane obale koje su nosile neku svetlost, plavetnilo što je bilo moje bežanje od hronične depresije.

Voleo sam helensku umetnost, dorske, jonske stubove. Gušio sam se u ovoj drami enformela, nedostajala mi je doza svetlosti. Bilo mi je veoma korisno što sam mogao da gledam freske u galeriji Narodnog muzeja u Ulici cara Uroša, bio sam jedini umetnik iz tadašnje Jugoslavije koga je pozvala zagrebačka grupa Gorgona sa kojom sam imao samostalnu izložbu u Zagrebu(1962), poznata po tome što je imala najstrože kriterijume. Iste godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu održana je izložba na kojoj smo izlagali Branko Protić, kao enformelista, Samurović, kao pripadnik Mediale, i ja, koji ne predstavljam ništa!

Kritičari nisu to dovoljno razumevali. Moja su dela na neki način bila prevratnička i nagoveštavala jednu vrstu američkog modela u slikarstvu i otklon prema tradiciji pariske škole koja je bila veoma snažna u srpskoj umetnosti. Radio sam na islikavanju tona, tvrdo oivičenim površinama i jednom vidu minimalizma. Novinari i neki kritičari su govorili da je to moleraj kao kada se slikaju kuhinjski kredenci i vrata u javnim toaletima. Kolege su govorile da to nije umetnost. Pored svega, ja sam smatrao da je jedina šansa da sačuvam slobodu stvaralaštva da radim kako ja mislim, a ne kako drugi razmišljaju.

U jednom performansu iz sedamdesetih godina ispisivali ste imena predstavnika ruske avangarde na svoje čelo – Hlebnjikova, Lisickog, Punjina.. To je bila neka vrsta odavanja počasti ruskoj avangardi?

Uvek mi je bila draga ruska avangarda kao i ruska duhovnost. U tom smislu sam slovenofil, ali ne u negativnom značenju. Voleo sam njihov futurizam, poeziju, Hlebnjikova koji je prvi, pre Bretona, koncipirao zaumni jezik, tako da i tu ima velikih sumnji na relaciji Moskva–Pariz. Moje lice je bilo podloga, oči zatvorene, a na čelu su mi bila ispisana imena iz ruskog kulturnog segmenta. Ali ispisao sam i imena Jerka Denegrija, Pjera Manconija i Julija Knifera, praveći tako volšebni skok u povezivanju imena koja nisu ruska ali su na istom duhovnom nivou bez obzira na to što su poreklom sa drugog kulturološkog i fizičkog prostora.

Damnjan: "Autoportret", 1979.

Sebe nazivate pionirom slikanja na telu.

Slikanje po licu je novi način slikanja gde se koristi telo, ali to je mnogo više od farbanja tela. Kad sam razgovarao s ljudima po čijim sam licima slikao mrlje, oni su imali doživljaj taktilnosti četke, vlage dodira, sušenja. To su sve slojevitosti tog dela. Na kraju, kad se to uradi, lice se opere i delo više ne postoji. Pre toga se fotografiše i izlaže sa potpisom kao umetničko delo autoportreta, pa i portreta. To podrazumeva osećaj alijenacije, nemogućnosti da se vidi original. Kada slikam po predmetu, maskiram ga bojom i potezima i svaki je naslikan na drugi način.

Maločas ste rekli da ste slovenofil, ali ne u negativnom smislu. Šta je, po Vama, to „loše” u južnoslovenskom afinitetu?

To je romantična iluzija o slovenofilstvu. Sve što je zamišljeno s jakim sentimentom, obično se završavalo loše. Rusija je danas postala kapitalistička zemlja velikog potencijala, zahvaljujući svojoj duhovnoj vitalnosti. Ona je potvrdila da je za Evropu nešto učinila. Srušila je Berlinski zid, rasturila varšavski blok, bez ičije pomoći. Nemačku su ujedinili Rusi, a ne Amerikanci. Rusi su sa strašnom mukom krenuli da grade svoju demokratiju još od 1981. I realizovali su velike rezultate za kratak period.

Kako procenjujete ovdašnju umetničku scenu?

Umetnička scena je vitalna, mnogo je mladih, sofisticiranih ljudi. Stasala je nova, obrazovana generacija, sa puno imaginacije, i to sve podseća na ono što se radilo sedamdesetih godina, ali sada sa mnogo boljom tehnologijom i vrhunskim obrazovanjem. U Italiji je mlada generacija zamorena. Zamor je do te mere veliki da ne uliva veliko poverenje. Tu je tržište, tu su galerije, što kod nas još nije dovoljno razvijeno i uobičajeno. Taj entuzijazam bi trebalo podržati. Ima ljudi koji to prate i za desetak godina imaćemo tako bogate izložbe da će se publika iznenaditi.

Ješa Denegri vas naziva ekstremnim, usamljenim individualcem. Šta biste tome još dodali?

Dodao bih i anarhoidnost. Volim anarhiju u smislu slobodnog filozofiranja i stvaranja. Ne rušilački deo, nego borbu protiv nametnutih sistema i autoriteta u duhovnosti.