Интелектуална одисеја

Светозар Стојановић, један од највећих интелектуалаца које је Србија дала после Другог светског рата, припадао је групи професора Београдског универзитета која је за време титоизма избачена са Филозофског факултета а коју су сачињавала изузетна имена наше интелектуалне и политичке сцене: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Миладин Животић, Загорка Голубовић, Триво Инђић и Небојша Попов. Предавао је на многим америчким и европским факултетима, многе његове књиге преведене су на стране језике.

Својим досадашњим списима и интелектуалним ангажманом, Светозар Стојановић је оставио дубок траг у нашој култури. Он припада уском кругу наших интелектуалаца који су током своје читаве духовне каријере били у првом плану наше теоријске сцене. Стално је уживао ауторитет и дигнитет интелектуалца од формата који, захваљујући својој критичкој и либертерској усмерености, битно утиче на обликовање наше интелектуалне климе: и онда када је на самим почецима свога теоријског рада био један од родоначелника праксис филозофије која је – уз сва своја велика ограничења – у тадашњем друштвеном контексту ипак померала границе слободе и учинила нашу филозофију светски релевантном; и онда када је међу првима из старије генерације почео доводити у питање ову филозофију приклањајући се „постмарксизму”; и онда када се радикално отворио према идејама „левог центра” не либећи се при томе да призна своје раније теоријске заблуде у вези са пројектом социјализма као система које су у великој мери биле заблуде једног времена.

Ако се уз овакву еволутивну путању, коју могу имати само трагалачки духови отворени за самокорекције, има у виду и чињеница да је он веома рано постао познат и ван граница наше земље, онда постају јасни разлози континуираног утицаја његових идеја.

Муке посткомунизма

Дело захваљујући којем је Светозар Стојановић привукао велику пажњу не само наше интелектуалне већ и шире јавности, али и Удбе, било је дело Између идеала и стварности које ће временом с правом бити означено као култна књига наше дисидентске литературе. Мада у то време још није могао привести к свести чињеницу да је раскорак између идеала и стварности, између задатог и датог, неотклоњив, из простог разлога што су препреке које су стајале на путу реализације револуционарних идеала биле њима, тим идеалима, иманентне препреке, Светозар Стојановић је ипак, не само поменутом књигом већ и осталим својим списима и текстовима из тога доба, давао снажне импулсе плурализацији наше јавне сцене, доприносећи развоју критичке јавности. И што је још важније, указујући на расцеп између датог и задатог, он је припремао терен за радикално преиспитивање задатог, тј. социјалистичких норми, идеала и крајњих циљева револуције, и тиме за корениту промену перспективе, тј. категоријално-аналитичке оптике из које ће се сагледавати криза тадашње стварности.

И заиста, Светозар Стојановић био је међу првима, ако не и први, који се окренуо радикалном преиспитивању претпоставки и крајњих циљева социјалистичког процеса захваљујући чему настаје преоријентација, промена перспективе у његовом духовном животу. Они појмови којима се раније дефинисала сама суштина будућег праведног и очовеченог света – неробни облик производње, одумирање државе, непосредна демократија, супстанцијална једнакост – постају сада предмет уверљиве критике из које настаје залагање за тржиште, приватизацију, правну државу, парламентарну демократију. За разлику од великог броја наших интелектуалаца који су, задржавајући ранију склоност ка демагошкој фразеологији и орнаментици, говорили о потреби интегрисања нашег друштва у модерни свет, у грађанско друштво, тржиште, „друштво обиља”, Светозар Стојановић је отворено, без зазора, указивао на то да је циљ транзиције успостављење капитализма, дакако не оног „дивљег”, „бездушног”, с „нељудским ликом”, али ипак капитализма. Међутим, приводећи к свести објективну немогућност остварења комунистичке утопије, он се није, као многи други, приклањао проповедању нове утопије која је некритички величала „смитовску” невидљиву руку „лесефер” тржишта, фетишизовала правне норме, потцењујући улогу моћи и моћних, не само на унутрашњем већ и на међународном плану. Имајући у виду латентну напетост између демократије и капитализма, тржишта и социјалне правде, права и моћи, посебно у међународном контексту, он је теоријски утемељено упућивао на многе муке кроз које ће посткомунистичке земље проћи на путу ка својој модернизацији, стабилизацији и нормализацији. И досадашња историја посткомунизма дала му је за право.

Комуникација с Другим

У својим делима и свом јавном делању, Светозар Стојановић је персонификовао ону концепцију која настоји да спаја патриотску и проевропску оријентацију. Стога његов патриотизам није био ксенофобичног типа: он културну традицију никад није схватао као статични и затворени универзум, јер је комуникацију са Другим и од себе различитим поимао не као претњу интегритету и чистоти властите културе, већ као средство развоја и проширења њених властитих хоризоната. Но, све то није спречавало ситне и стваралачки непотврђене душе да му каткад припишу етикете као што су етнонационализам, ксенофобични патриотизам, паланачки дух и слично томе. На те злобне примедбе својих искомплексираних критичара, Света је најчешће одговарао с осмехом и благим одмахивањем руке, демонстрирајући на тај начин супериорност свога духа, јер је био сигуран да и наша и страна јавност знају да је он обишао више страних земаља него сви његови критичари заједно; да је склопио блиска пријатељства са више еминентних светских интелектуалаца и политичара него сви они заједно; да је он за „три копља” изнад њих кад је реч о цивилизованости, дипломатском такту и џентлменству. И заиста, Светозар Стојановић је био живо сведочанство о томе да љубав према властитом народу и његовој култури не мора да имплицира порив за затварањем, као и о томе да одисејада не мора да води забораву завичајног тла. Наиме, Светозар Стојановић је највише од свих српских савремених интелектуалаца путовао по далеком свету и живео у њему, да би се, попут Одисеја, увек изнова враћао у своју отаџбину где су га чекали његов дом, његови бројни пријатељи и његова Србија коју је носио у свом срцу, свестан свих њених врлина и мана, успона и падова, њене величине и ограничења.

Србија може бити поносна на то што је из себе изнедрила интелектуалце европског формата какав је Светозар Стојановић. Јер,у његовој концепцији има места за оне који следе космополитски мото: „Не укорењуј се нигде, не везуј ни за једну културу”. Али и за оне који традицију посматрају као примарни медиј стварања, одржавања, култивисања и развоја културног и духовног идентитета, као медиј помоћу којег народи стичу гордост и достојанство.