Kada je Beket dobio vest da mu je upravo dodeljena Nobelova nagrada za književnost, uzviknuo je: „Kakva nesreća!” I odmah isključio telefon da bi izbegao bilo kakve izjave i intervjue.

Na postavljeno pitanje Josifu Brodskom: „Na čemu trenutno radite?”, slavni ruski pisac kratko je odgovorio: „Na sebi”. No, ispostavilo se da je ovo pitanje bilo uvod u izuzetne razgovore, koji su, kasnije, prerasli i u jedinu knjigu intervjua sa Brodskim. Još jedna knjiga intervjua nastala je – slučajno. Pre trideset godina, urednik Plejboja pozvao je mladog novinara, Lorensa Grobela, da mu kaže da je Al Paćino konačno pristao da da prvi intervju u životu, ali, samo sutra i samo sa njim, „zato što mu se dopalo kako je Grobel na Tahitiju uradio intervju sa Marlonom Brandom”. Grobelu je sutradan u zgradi od smeđih cigala, u 68. ulici između avenije Medison i Pete avenije, stidljivo i oprezno otvorio vrata Paćino na kome nije bilo ničega što bi Grobela podsetilo na sina Dona Korleonea. Živeo je u neraspremljenom trosobnom stanu, voda je iz vodokotlića u kupatilu neprestano curela, a spavaćom sobom dominirao je neraspremljen krevet. Paćino, očito, nikakvu potrebu za luksuzom nije imao. No svuda po sobi, dokle god je pogled dopirao, nalazili su se primerci Šekspirovih komada u mekom povezu, ispresavijanih stranica i gomila najrazličitijih scenarija. „Nemam čime da vas ponudim”, rekao je Paćino novinaru, „osim svoje dopola pojedene krofne”. Grobel je pojeo polovinu krofne i započeli su seriju razgovora koja će trajati tokom narednih trideset godina. Tako je nastalo delo „Al Paćino – njegova priča”.

Zanimljiva je sudbina niza intervjua napravljenih sa slavnim Markesom. Najtačniji intervju, koji sadrži sve ono što Markes zbilja misli o sopstvenom stvaralaštvu i  literaturi je – od prve do poslednje reči – izmišljen. Evo šta o tome kaže sam Markes: „Uvek sam začuđen kad u listovima i časopisima čitam svoje intervjue koje nisam dao, ali kojima, pošteno govoreći, ne mogu da poreknem verodostojnost, jer odgovaraju, red po redu, mojim mislima. Štaviše, najbolji koji je do sada objavljen, koji na najjasniji način objašnjava zamršene meandre mog života, ne samo one koji se odnose na literature i politiku, već i na lične ukuse i radosti i kolebanja srca, objavljen je u jednom nevažnom listu u Karakasu i izmišljen je od prvog do poslednjeg slova. Potpisala ga je punim imenom i prezimenom žena koju ne znam i koja mora da mi je naklonjena ako me tako dobro poznaje…”

Na večeri priređenoj za novinare iz čitavog sveta, kao gosti Ibzenovog pozorišnog festivala u Oslu, sedeli smo na brodu, jeli škampe i razgovarali o najboljim intervjuima koje smo napravili u životu. Kolega iz kanadskog „Toronto stara” rekao je da je to bio njegov razgovor sa glumicom Ketlin Tarner. „Izbegavala je razgovor, ali ja sam bio uporan. Onda je odredila da ćemo se naći u kafeu nedaleko od kuće gde je živela, u deset ujutru“. Sutradan je usledio dug intervju koji je trajao nekoliko časova. Sve vreme, Tarnerova je u novinara gledala prodornim očima, koje su sijale u mraku. U trenutku kada je osetio da je momenat, novinar je postavio ključno pitanje: „Šta je ono što krijete? Zbog čega razgovor u ovo mračno jutro, u kafeu gde je potpuna tama? Šta je ono što nikada niste, a očito želite da ispričate…” Glumica se trgla, naručila još jedno piće i ravnim glasom rekla: „Krijem, tako je…Pogodili ste…Moj otac…Smrt moga oca. Imala sam osamnaest godina i on je bio ambasador u Londonu. Bila sam vrlo mlada i želela sam da jedne večeri odem i posetim Šekspirov rodni gradić. Otac je bio protiv. Ja sam bila veoma tvrdoglava. Sela sam u automobilsa društvom, otišla uveče u Stratford i vratila se u London ujutru. Moj otac je bio mrtav. Imao je srčani udar. Nikada neću znati da li je moja odluka, da li je moja neposlušnost izazvala…Ili nije… I nikada to neću prestati da se pitam”,rekla je glumica, skupila svoje stvari, dovršila ćuteći piće i bešumno izašla iz paba.

Novinarka iz Francuske najupečatljiviji intervju nikada nije uspela da napravi. „Želela sam da razgovaram sa Mišelom Uelbekom, piscem, mojim komšijom. Živimo u istoj zgradi. Ali, to je bilo nemoguće, slala sam mu unapred pitanja, čekala ga ispred zgrade, no, Uelbek i njegova supruga jedva da ikome govore dobar dan na hodniku, Uelbek i dalje nikada ne seda u avione, odeva se isključivo u sivu ili crnu boju, nosi kofer koji kao da je kartonski i – ne daje intervjue”.

Onda je došao red na moju priču. Bez mnogo dvoumljenja prisetila sam se intervjua koji je na mene ostavio najjači utisak. Obavljen je noć pred otvaranje beogradskog Sajma knjiga, jedan sat pošto je publicista iz Rima sleteo. Sedeli smo u spavaćoj sobi moje prijateljice Italijanke, jer su sve druge sobe bile prepune gostiju, trajala je žurka... Ja sam, dakle, sedela na podu, moj sagovornik na ivici kreveta na kome je udobno opružena ležala mačka, ljuta što joj remetimo san i što gost sedi na njenom omiljenom mestu. Paolo Rumic, italijanski novinar i pisac bio je osoba sa kojom sam pravila intervju. On je, zajedno sa sinom i njegovim prijateljem, na biciklima, prešao celu Srbiju i Crnu Goru – u vreme bombardovanja. O tome je napisao i knjigu „Tri čoveka na biciklu”, koju je objavila beogradska „Geopoetika”. Razgovor je tekao uobičajeno. Ipak, sve vreme, osećala sam da priči nešto nedostaje.

Na kraju razgovora, pokušala sam: „A sada mi recite: zbog čega ste zaista seli na te bicikle i obišli ovaj deo sveta dok su padale bombe. Postoji još jedan motiv, osim protesta, o kome ne želite da govorite”. Uzdahnuo je i rekao: „Postoji, o Bože, postoji. Imao sam prijateljicu. Živela je u Sarajevu. Naučila me je reči one pretužne pesme sa ovih prostora, Žuta dunja. Sećate li se refrena…Čovek koji daje novac da otkriju mrtvu dragu i onda slede stihovi da još jednom Fatu vidim ja. Onda sam se jednom našao u njenom Sarajevu i lutao sam gradom. Ušao sam i u jednu džamiju i izlazeći u sunčan dan, nepoznati čovek mi je na srebrnom poslužavniku ponudio dunju. Uzeo sam. Nekoliko minuta kasnije saznao sam da je moja prijateljica umrla u mom gradu, u Italiji. Uzeo sam dunju, otputovao sa njom u Italiju, spustio je kraj njenog tela i molio da je sahrane zajedno sa njom. I tako je učinjeno. Takva bolna čuda moguća su samo u ovim krajevima sveta”, šapnuo je. „Smem li ovo da objavim?” „Smete”, rekao je, ustao i izašao polako iz sobe.

Mačka je na krevetu i dalje spavala, sedela sam na podu, a svuda oko mene bili su otvoreni kišobrani sa kojih se cedila voda. Napolju se mučio oktobar i pljuštalo je.