Када је Бекет добио вест да му је управо додељена Нобелова награда за књижевност, узвикнуо је: „Каква несрећа!” И одмах искључио телефон да би избегао било какве изјаве и интервјуе.

На постављено питање Јосифу Бродском: „На чему тренутно радите?”, славни руски писац кратко је одговорио: „На себи”. Но, испоставило се да је ово питање било увод у изузетне разговоре, који су, касније, прерасли и у једину књигу интервјуа са Бродским. Још једна књига интервјуа настала је – случајно. Пре тридесет година, уредник Плејбоја позвао је младог новинара, Лоренса Гробела, да му каже да је Ал Паћино коначно пристао да да први интервју у животу, али, само сутра и само са њим, „зато што му се допало како је Гробел на Тахитију урадио интервју са Марлоном Брандом”. Гробелу је сутрадан у згради од смеђих цигала, у 68. улици између авеније Медисон и Пете авеније, стидљиво и опрезно отворио врата Паћино на коме није било ничега што би Гробела подсетило на сина Дона Корлеонеа. Живео је у нераспремљеном трособном стану, вода је из водокотлића у купатилу непрестано цурела, а спаваћом собом доминирао је нераспремљен кревет. Паћино, очито, никакву потребу за луксузом није имао. Но свуда по соби, докле год је поглед допирао, налазили су се примерци Шекспирових комада у меком повезу, испресавијаних страница и гомила најразличитијих сценарија. „Немам чиме да вас понудим”, рекао је Паћино новинару, „осим своје допола поједене крофне”. Гробел је појео половину крофне и започели су серију разговора која ће трајати током наредних тридесет година. Тако је настало дело „Ал Паћино – његова прича”.

Занимљива је судбина низа интервјуа направљених са славним Маркесом. Најтачнији интервју, који садржи све оно што Маркес збиља мисли о сопственом стваралаштву и  литератури је – од прве до последње речи – измишљен. Ево шта о томе каже сам Маркес: „Увек сам зачуђен кад у листовима и часописима читам своје интервјуе које нисам дао, али којима, поштено говорећи, не могу да порекнем веродостојност, јер одговарају, ред по реду, мојим мислима. Штавише, најбољи који је до сада објављен, који на најјаснији начин објашњава замршене меандре мог живота, не само оне који се односе на литературе и политику, већ и на личне укусе и радости и колебања срца, објављен је у једном неважном листу у Каракасу и измишљен је од првог до последњег слова. Потписала га је пуним именом и презименом жена коју не знам и која мора да ми је наклоњена ако ме тако добро познаје…”

На вечери приређеној за новинаре из читавог света, као гости Ибзеновог позоришног фестивала у Ослу, седели смо на броду, јели шкампе и разговарали о најбољим интервјуима које смо направили у животу. Колега из канадског „Торонто стара” рекао је да је то био његов разговор са глумицом Кетлин Тарнер. „Избегавала је разговор, али ја сам био упоран. Онда је одредила да ћемо се наћи у кафеу недалеко од куће где је живела, у десет ујутру“. Сутрадан је уследио дуг интервју који је трајао неколико часова. Све време, Тарнерова је у новинара гледала продорним очима, које су сијале у мраку. У тренутку када је осетио да је моменат, новинар је поставио кључно питање: „Шта је оно што кријете? Због чега разговор у ово мрачно јутро, у кафеу где је потпуна тама? Шта је оно што никада нисте, а очито желите да испричате…” Глумица се тргла, наручила још једно пиће и равним гласом рекла: „Кријем, тако је…Погодили сте…Мој отац…Смрт мога оца. Имала сам осамнаест година и он је био амбасадор у Лондону. Била сам врло млада и желела сам да једне вечери одем и посетим Шекспиров родни градић. Отац је био против. Ја сам била веома тврдоглава. Села сам у аутомобилса друштвом, отишла увече у Стратфорд и вратила се у Лондон ујутру. Мој отац је био мртав. Имао је срчани удар. Никада нећу знати да ли је моја одлука, да ли је моја непослушност изазвала…Или није… И никада то нећу престати да се питам”,рекла је глумица, скупила своје ствари, довршила ћутећи пиће и бешумно изашла из паба.

Новинарка из Француске најупечатљивији интервју никада није успела да направи. „Желела сам да разговарам са Мишелом Уелбеком, писцем, мојим комшијом. Живимо у истој згради. Али, то је било немогуће, слала сам му унапред питања, чекала га испред зграде, но, Уелбек и његова супруга једва да икоме говоре добар дан на ходнику, Уелбек и даље никада не седа у авионе, одева се искључиво у сиву или црну боју, носи кофер који као да је картонски и – не даје интервјуе”.

Онда је дошао ред на моју причу. Без много двоумљења присетила сам се интервјуа који је на мене оставио најјачи утисак. Обављен је ноћ пред отварање београдског Сајма књига, један сат пошто је публициста из Рима слетео. Седели смо у спаваћој соби моје пријатељице Италијанке, јер су све друге собе биле препуне гостију, трајала је журка... Ја сам, дакле, седела на поду, мој саговорник на ивици кревета на коме је удобно опружена лежала мачка, љута што јој реметимо сан и што гост седи на њеном омиљеном месту. Паоло Румиц, италијански новинар и писац био је особа са којом сам правила интервју. Он је, заједно са сином и његовим пријатељем, на бициклима, прешао целу Србију и Црну Гору – у време бомбардовања. О томе је написао и књигу „Три човека на бициклу”, коју је објавила београдска „Геопоетика”. Разговор је текао уобичајено. Ипак, све време, осећала сам да причи нешто недостаје.

На крају разговора, покушала сам: „А сада ми реците: због чега сте заиста сели на те бицикле и обишли овај део света док су падале бомбе. Постоји још један мотив, осим протеста, о коме не желите да говорите”. Уздахнуо је и рекао: „Постоји, о Боже, постоји. Имао сам пријатељицу. Живела је у Сарајеву. Научила ме је речи оне претужне песме са ових простора, Жута дуња. Сећате ли се рефрена…Човек који даје новац да открију мртву драгу и онда следе стихови да још једном Фату видим ја. Онда сам се једном нашао у њеном Сарајеву и лутао сам градом. Ушао сам и у једну џамију и излазећи у сунчан дан, непознати човек ми је на сребрном послужавнику понудио дуњу. Узео сам. Неколико минута касније сазнао сам да је моја пријатељица умрла у мом граду, у Италији. Узео сам дуњу, отпутовао са њом у Италију, спустио је крај њеног тела и молио да је сахране заједно са њом. И тако је учињено. Таква болна чуда могућа су само у овим крајевима света”, шапнуо је. „Смем ли ово да објавим?” „Смете”, рекао је, устао и изашао полако из собе.

Мачка је на кревету и даље спавала, седела сам на поду, а свуда око мене били су отворени кишобрани са којих се цедила вода. Напољу се мучио октобар и пљуштало је.