Језик недовршене културе

Нећу се обазирати на – да парафразирам Аристотела који је, сигурно, Мандићу много ближи од Дериде и Лакана – могуће (и вероватно) паланачко намигивање да сам се, шатро, „препознао“ у тексту Упутство за успех у животу Александра Мандића („Политика”, Културни додатак, 24. 9). Наиме, у тој шаради сумњиве духовитости о механичком спајању неразумљивих страних речи у ограничени број комбинација као помодном и испразном стилу писања који, наводно, преовладава у нашим „културним рубрикама“ и докторским дисертацијама (такав језички чистунац требало би да зна да је правилно рећи „рубрике за културу“), Мандић изричито издваја писање критичара и наводи поједине речи које и сâм радо користим. Разлог ове моје реакције је, напротив, искључиво начелан и налази се у популистичкој злоћудности Мандићеве „тезе“.

Пре него што дођем до најдубљег проблема овог, заправо, веома плитког текста, разградићу Мандићеву тезу у два потеза и то на њеном терену. Пре свега, нису све речи са његовог списка стране и нејасне. „Својеврсно“ је наша реч и значи (или се тако може тумачити) оно што је „од своје врсте“, што се издваја из ширег круга, а истог порекла је и „значењско“ – оно што припада „пољу значења“ (а не, рецимо, емоционалног дејства) текста и/или дела. Неки појмови имају страну реч у основи, али ону која се у српском не преводи, јер би то било бесмислено: „проблематизује“ се оно што се преиспитује, што се поставља као проблем или питање, а „тематизује“ се појава која се уздиже на ниво теме уметничког дела, разговора... Речи „кемп“, „симболички“, „концептуалан“ односе се на одавно познате и признате појаве, стилове или поступке у уметности, па је невероватно, а изазива чак и осећај непријатности, да било који (и какав) интелектуалац у њиховој употреби види жељу да се буде паметан а неразумљив. Неке речи с листе озлоглашених су носећи или битни појмови у савременим књижевним, психолошким, филозофским и другим теоријама (фантазам, деконструкција, иконографија, проседе), па ако се аутор позива на те теорије, тешко може да их заобиђе. Када овоме додамо и речи које се могу превести, али с ризиком да им се уруше неки битни слојеви значења (манипулисати, инструментализовати, рецепција...), остаје свега неколико појмова са Мандићеве листе који су, заиста, излишни, безболно преводиви и помодни.

Ко год је изучавао филозофију и научне или уметничке теорије, а Мандић очито није, добро зна да је српски језик веома сиромашан у области апстрактног мишљења, те да је ту свако „посрбљавање“ врло штетно. Рецимо, опште је прихваћено мишљење да су преводи филозофске и, уопште, теоријске литературе на српски течнији, читљивији и више у духу језика од превода на хрватски, али су непрецизнији и често произвољни. Ова језичка мањкавост не важи, на пример, за пољопривредне или еротске појмове где је, као што то дивно показује поезија Љубомира Симовића, наш језик непресушан. Та се неравнотежа може да објасни, иако српске интелектуалне и политичке (квази)елите то тврдоглаво и циљано избегавају, објективним околностима наше историје – због чега не можемо и не треба да се стидимо – а које за последицу имају неповезан, недовршен,  мањкав, слаб, клецав и неравномеран развој културе.

Није, међутим, Мандић потпуно омашио. Управо у таквој, недовршеној култури каква је наша, недостатак истинских мисли често се крије иза погрешно схваћених, из контекста истргнутих, непримерено употребљених и некритички рабљених појмова и теза из помодних теорија, па тако бројни текстови о уметности, заиста, изгледају као стандардизовани бирокрaтски формулари. У теорији позоришта, на пример, то се данас дешава с изузетно важном књигом Постдрамско позориште Ханса Тиса Лемана, на коју се често позивају они који је нису читали, или они који су само њу читали. Дакле, није проблем у томе што Мандић критикује негативну појаву која заиста постоји, већ у томе што под њу подводи сваку употребу сложене (стране) теоријске терминологије, и ону која је исправна, смислена и неретко – неопходна.

Желео то Мандић или не, ово грубо уопштавање има недвосмислену идеолошку последицу. Оно је још један допринос нашем традиционалном неповерењу, чак презиру према учености. Овде се никада није ценила моћ знања, већ (некад) само политичка моћ (краљевска, маршалска, председничка), а данас финансијска. Када смо код моћи новца, тужно је да Мандићу, као редовном читаоцу „културних рубрика“, више смета ретка појава нетачне и непримерене (али и тачне и примерене!) употребе страних теоријских појмова, него метастаза појаве – а под изговором „захтева тржишта“ – да се смањују те исте рубрике, гуше критика и колумне с интелектуалним садржајем, протерују било какве сувисле мисли из наших медија... Пошто је демагошка (патриотска) политичка матрица само ослабила од Милошевићевог доба, али никако није нестала, Мандићево залагање за чистоту нашег језика (за коју се, у разумним оквирима, и сâм залажем), а против мрских, страних и модерних теоријских термина, у Србији је, заправо, једино право „упутство за успех у животу“. Тачна или нетачна употреба страних теоријских појмова може да донесе, евентуално, неку бољу или лошију стипендију, а текст као Мандићев је најбоља препорука за највише функције у области културе у систему који на Јарињу балванима исписује последњу „црвену линију“ одбране једне континуирано погрешне, популистичке и демагошке политике.