До наступа Србије као земље у фокусу на Лајпцишком сајму књига у пролеће 2011, остало је мало више од пола године и одбор који је министарство културе задужило за припреме вероватно најамбициознијег представљања српске књижевности у протеклој деценији, улази у помало грозничаву трку с временом, не би ли трогодишње припреме за ову смотру окончао како је замишљено. Њива је заорана, засађено је семе, и чекамо плодове – сликовито објашњава Зоран Хамовић, потпредседник Одбора за наступ Србије на сајмовима књига у свету.

Лајпциг је само први, важан корак у низу других у Години књиге и језика, којима министарство жели да омогући најширу комуникацију српске књижевности са другим културама и континуирано превођење најважнијих дела домаће књижевности на три велика светска књижевна тржишта – англосаксонском, франкофоном и немачком.

 Закаснеле топ-листе

Тиме је, после дугогодишњег ношења са санкцијама, транзицијским оскудицама и негативним стереотипима створеним на Западу о Србији и српској култури, Министарство културе први пут кренуло с офанзивном културном политиком на међународном плану. Реч је о дугорочној стратегији информисања других о нама – кроз сусрета са универзитетским професорима, славистима и другим познаваоцима и пријатељима наше књижевности у Немачкој, Енглеској, Француској, али и у САД и Канади. Такви људи су драгоцени промотори јер им њихова јавност верује. Успешно су успостављени и нови видови комуникације путем три сајта о најновијим дешавањима на српској литерарној сцени, у Немачкој, Енглеској и Француској, с тим што је овај трећи делом посвећен и учењу српског језика.  „Електронска комуникација је данас далеко бржа и ефикаснија, док су сајмови легитимација већ урађеног и најава нечег што се ради”, објашњава наш саговорник и додаје да ће Лајпциг бити прави тест за министарство, драгоцено искуство о томе како да системски омогуће рецепцију српске литературе у Немачкој и свету.  

Први пут ни финансирање није проблем, јер је министарство, рецимо, само за систематско пласирање српске књижевности на немачко тржиште, укључујући и трогодишње наступе на сајму у Лајпцигу издвојило 400.000 евра. И пре именовања званичног координатора за активности везане за лајпцишки наступ, одбор је током сајма у Лајпцигу пролетос непосредно информисао немачке издаваче о главним именима и токовима у српској књижевности, али је израда обимнијег каталога са личном картом нове српске књижевности, која укључује биографије најугледнијих аутора и одломке из њихових највреднијих књижевних дела закаснила. Било је планирано да овај каталог буде понуђен немачким издавачима већ на овогодишњем франкфуртском сајму књига у октобру.

Критичари, њих тридесетак, које је министарство позвало да дају предлоге најбољих књига и писаца које би требало понудити Немцима, како би се постигао струковни консензус о томе шта је највредније на домаћој сцени данас, одуговлачили су са слањем својих предлога. Ових дана је, ипак, две трећине позваних послало своје „топ листе”. На основу њих ће бити начињен каталог.

Ваљда да поспеши ритам припрема, министарство је лањски слоган „Србија на видику”, сада преточило у „Лајпциг на видику”.

У припремама за Лајпциг, одбор има на уму и искуства Словеније и Хрватске,   које су ранијих година биле гости у фокусу Лајпцишког сајма. Хрватска је уз помоћ лобиста у Немачкој, Алиде Бремер и Ђерђа Далоша успела да за свој наступ у Лајпцигу добије тридесетак превода својих аутора на немачком.

Тај број Србија неће остварити. Засад, у оптицају је 15 до двадесет дела која се управо преводе на немачки, али није извесно хоће ли сва бити готова и објављена до марта 2011:

Српски Лајпциг

„Није ствар у томе да имамо огроман број превода једне године, па после тога вакуум, ако не можемо тај почетни број дугорочно да пратимо, већ да одмеримо колико превода можемо да остварујемо у континуитету, сваке године”, каже Хамовић. „Наше је да систематски нудимо оно што је по нама најбоље за превођење, а на то која ће дела, и које поетике проћи филтер немачких издавача, не можемо да утичемо”. И додаје да Хрватска после почетног бума није успела да одржи такав темпо превођења.

Поједини чланови одбора имају на уму да је Хрватска земља коју Немци у свим областима, не само у култури, и иначе радо форсирају. Тако је придруживање Хрватске Европској унији било саставни део предизборних програма већине немачких политичких странака.

 „Лајпциг је један од градова где је формирана српска интелигенција, град у коме је први српски студент икад отишао да студира, још у 18. веку”,закључује Хамовић. „Најважније српске књиге, дела Вука и Доситеја, штампане су у Лајпцигу, ’Рјечник’ и остале, имали смо важну академску комуникацију у 18. и 19. веку, највећи део српске интелигенције формиран је баш у Лајпцигу, пре Пеште и Беча. У припреми је монографија о ’српском Лајпцигу’ која ће показати да смо тамо одавно присутни и да рачунамо на дугорочну сарадњу у којој је сајам само прва тачка”, додаје Хамовић.

Србија се, такође, спрема да понуди косовским писцима „с обе стране административне границе” наступ преко српског штанда у Лајпцигу. Поједини писци из Приштине и других места на Косову били су и пролетос присутни као гости сајма у Лајпцигу, а у каталогу је означено да долазе из земље „Косово”. 
-----------------------------------------------------------------

Лобирање као удварање и завођење читаоца

Подупирем тезу да упркос свим миграцијама, избеглиштвима, рушевинама, урушавању друштва, генијус лоци града Београда и Новог Сада се обнавља и у литерарном смислу. Ту се ствара јака урбана литература – каже Драгослав Дедовић, координатор српског наступа на сајму у Лајпцигу

И пре званичног именовања за немачког координатора активности у немачкој за српски наступ у Лајпцигу, „лобиста”Драгослав Дедовић, српски песник који две деценије живи и ствара у егзилу, у Немачкој, одавно је неформално укључен у организацију лајпцишког пројекта под слоганом „Србија на видику”, а ове недеље је у Београд довео групу од осам угледних немачких новинара с циљем да се упознају са нашом савременом књижевношћу кроз непосредне контакте и читање „литерарних мапа Београда и Новог Сада, и личне контакте са писцима. Обишли су Београд трамвајем док им је Драган Великић читао одломке из „Круга двојком”, видели  Калемегдан, Тополу, Нови Сад и упознали нову генерацију списатељица.

Долазак новинара из медија најважнијих за културну промоцију, као што су „Цајт”, „Новециришкеновине” иРадио Дојчланд, само је први, медијски корак у лобирању, каже Дедовић, јер су то особекојесу у немачком културном погону по двадесетак година и њима се верује кад напишу нешто о некој књизи или литератури. Посета немачких лектора и уредника Београду у фебруару, резултирала је тематом о српској књижевности који ће у најважнијем стручном издавачком часопису, „Ноје рундшау”, уочи франкфуртског сајма, представити двадесетак имена српске књижевности, а који ће приредити Драгослав Дедовић.

„Темат сам засновао на три по мени важне одлике српске књижевности: прва је обнова урбаног виталитета српске литературе, нарочито млађих генерација. Друга је женско писмо, снага нове женске литературе. Трећа је плурализам на литерарној сцени која је иначе и поетички плурална па сам заједно са уредницом овог часописа при „С. Фишер ферлагу”, то покушао доказати и приложеним литерарним текстовима”, каже Дедовић.

Српска књижевност је, додаје он, тамо у конкуренцији са стотинак малих литература. Иако су Немци светски шампиони у превођењу, они преводе само десетак одсто дела из мањих литература. Уместо да потврђујемо стереотипе из деведесетих,да је код нас присутна архаизација друштва, са митологизацијама, вели он, сада представљамо свежу, нову урбану виталност, указујемо да је то такође Србија.

Концепт „читање града” је кључни део Дедовићеве стратегије лобирања:

„Тиме подупирем тезу да упркос свим миграцијама, избеглиштвима, рушевинама, урушавању друштва, генијус лоци града Београда и Новог Сада се обнавља и у литерарном смислу. Ту се ствара јака урбана литература. Сваки град представљам као палимпсестну књигу која има више слојева и онда, испод садашњег, можете да захватите слој Драинца и надреалиста, међуратних неоавангардиста. Ту је и поетика предграђа, и оног избегличког, то је Вуле Журић, па Ваљаревић са својим Коњарником, Михајло Пантић са Новим Београдом, док је Пиштало, после Црњанског, у свом „Миленијуму” подигао можда највећи генерацијски споменик Београду, Земун, као остатак аустроугарске границе, Раша Ливада, Албахари, Ненад Милошевић… Све су то противречности овог града, али оне су пуне шарма и виталности”.  

Уз напомену да му је највећи проблем да усклади ритам немачког и српског пословног часовника, јер наш стално касни, а њихов жури („Ја сам као онај зец из ’Алисе у земљи чуда’, који стално виче ’касним, касним’, док ми овде, кажу, ’Стани мало, Дедовићу, куд си навро’”), јер већ сад треба резервисати хотел у Лајпцигу, именовати госте…

 Дедовић набраја листу писаца чија се дела преводе – Пишталов „Миленијум” у едицији Дитрих из Берлина, „Незнаном јунаку” Сретена Угричића и „Хамам Балканија” Владислава Бајца, извесно, биће објављени до марта 2011. У припреми су антологија српске поезије хамбуршког слависте Хобела, са двадесетак имена, Ангела Рихтер направила је антологију прича са именима попут Блашковића, Арсенијевића итд., „Мадонин накит” Ласла Блашковића преводи Визер, емигрантска проза Драгана Алексића биће објављена у Берлину, преводи се Кецмановићев „Феликс”, то ради немачка преводилачка агенција Традуки, али књига још тражи издавача. „Ситничарница код сретне руке” Горана Петровића изаћи ће у тиражном џепном издању, где је објављен Великић,а лане и проза младе Барби Марковић. Преводи се кратка проза нашег ромског писца Јордана Николића, књиге песама Радмиле Лазић, Звонимира Карановића и Милана Ђорђевића,„Конзул у Београду” Боре Ћосића и нови роман Давида Албахарија. Предстоји ново издање Андрићевог романа „На Дрини ћуприја”, а такође и једно дело Исидоре Секулић. Данојлић објављује књигу прозе у Зуркампу, на Хандкеову препоруку… Хандке је одавно промотор наше књижевности и кад он неког препоручи, то немачки издавачи уважавају.

Лобирање је, у бити, завођење, морамо да се удварамо издавачима и читаоцима, да представимо своју литературу у што бољем светлу, а код нас се то, нажалост, неретко сматра проституисањем, каже Дедовић. „Ако после наступа у Лајпцигу наставимо да се са по два-три превода годишње појављујемо у Немачкој, то је за две деценије више од четрдесет имена, дакле, једна целовита слика о оном што је највредније у српској књижевности”, закључује Дедовић.

 ---------------------------------------------------------------------------------------

Критичари бирају: Пиштало, Петковић, Басара, Арсенијевић, Лазић, Ленголд...

Позиву министарства културе на адресе тридесет критичара да сачине своје листе дела новије српске књижевности за превођење на немачки, одазвали су се Тијана Спасић, Маја Солар, Владислава Гордић-Петковић, Владимир Арсенић, Саша Ћирић, Божо Копривица, Јасмина Врбавац, Младен Весковић, Ђорђе Деспић, Татјана Росић, Драгана Белселијин, Саша Радојчић, Сања Милић, Михајло Пантић, Светислав Јованов, Иван Меденица, Горан Лазичић, Љиљана Шоп и Тихомир Брајовић. Иако је на њиховим листама било најразличитијих имена, па оних мало или готово непознатих, паи крајњесубјективних избора, збрајањем њихових гласова добили смо релативно „објективну” слику о томе ко је ко у српској књижевности данас. У први круг наметнуло се двадесетак имена:

1. Владимир Пиштало и Радослав Петковић (по 10 гласова)

2. Светислав Басара (9)

3. Владимир Арсенијевић, Радмила Лазић, Јелена Ленголд (по 8)

4. Срђан Ваљаревић, Војислав Карановић, Милена Марковић, Сретен Угричић, Слободан Тишма, Владимир Тасић (по 7)

5. Саша Илић (6)

6. Љубица Арсић, Новица Тадић, Милета Продановић, Мирјана Новаковић, Мирјана Ђурђевић, Зоран Ћиртић, Игор Маројевић, Владимир Кецмановић, Михајло Пантић и Давид Албахари (по 5).

Занимљиво је да су предлагали различита дела истог писца, па је Пиштало присутан са „Миленијумом” „Теслом”, Петковић са „Савршеним сећањем на смрт”, али и са „Сенкама на зиду”, Басара са романима и причама, као и Сретен Угричић, Кецмановић са „Топом” и „Феликсом”...